Сутон (Д. Васиљев)
Сутон
Нема су поља преорана,
и све на њима вене
и стрепи у дивљем страху
од Смрти брзе, неслућене.
Дрва, гола и уплакана,
жале што својом бизарном помпом
морају да су погребна свита,
и што не могу јуначки мрети.
Поље је немо.
Каткад прелети
јато црних, прогнаних врана,
или гавран, ил' друга злослутна птица;
и Човек, што се кроз сутон скита,
осети да се у болном његовом срцу
кида по једна танка, златна жица...
|