Судбина једног разума/10

ДЈЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРИЈЕ 2.

ПОЗОРИЈЕ 2.

(ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ)

ШАЉИВАЦ: Добар дан, господин доктор.
ДОКТОР: Добро кад сте дошли, да чујете каква слава може постићи Србина.
ШАЉИВАЦ: Како?
ДОКТОР: Моје Земљеописаније побудило је највеће вниманије у Паризу.
ШАЉИВАЦ: О томе не сумњам Само треба човек да чита; а да ће се потом чудити, то је извесно.
ДОКТОР: Но јошт више, моја је књига скинула наличије једном неваљалом човеку.
ШАЉИВАЦ: То не разумем.
ДОКТОР: Ево читајте.
ШАЉИВАЦ (узме писмо и чита): „Покорњејши слуга Александре Гермаин војени министер“. Охо!
ДОКТОР: Читајте само! (Ода охоло)
ШАЉИВАЦ (чита): „Превисокоучени господине“.
ДОКТОР: Јесте ли видили! „Превисокоучени господине“, па да не буде чаша моја!
ШАЉИВАЦ (чита даље): „Ваше земљеописаније по најновијем државном стању сочињено довело ме је до пропасти. Несрећом прочита га један депутирац из Камере париске и нађе да у Француској има 40 флота. Будући да се баш онда списак правителствени ствари прегледао, гди више не стоји него само 3 флоте, тај исти член, иначе мој непријатељ јави Камери да сам 37 флота или продао или утаманио, и тиме народу грдну штету причинио. Зато навали да се Ваша књига, о којој нема сумње, за документ узме, и да се ја под суд дам.“
ДОКТОР: Тако му треба; зашто је непоштен.
ШАЉИВАЦ (чита): „Предстатавите себи моју несрећу и срамоту; под суд ја, који сам до сада у чести и уваженију био. Ја се уздам у Ваше милостиво и добро срце, и долазим Вас молити да пишете овамо, да је то погрешка Вашега перета и да ме од стида избавите.“
ДОКТОР: Нема од тога ништа.
ШАЉИВАЦ: А зашто не би човеку помогли кад вас тако лепо моли?
ДОКТОР: Никако, нека се узме сваки у памет.
ШАЉИВАЦ: Знате ли, кад сте пали у клопку, како вам је мило било кад сте нашли ко ће вас бранити.
ДОКТОР: Друго је кад нема доказателства, а друго је кад књига печатана сведочи. Читајте само даље.
ШАЉИВАЦ (чита): „Ако моју молбу не испуните, мене очекује јошт већа несрећа. Јер како се зна, да свака флота мора имати свога адмирала, то ће наравно морати изићи да 37 адмирала нема, и да сам ја утаманио те људе. Препоручујући се Вашој милостивој учености јесам итд.“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор!
ДОКТОР: Нека себи припише.
ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека.
ДОКТОР: Нема му помоћи. Моју славу не дам ја тако лако из руку.
ШАЉИВАЦ: Али, је л’ то писмо баш из Париза?
ДОКТОР: Ко би о томе сумњао?
ШАЉИВАЦ: Наравно, то ће и натпис посведочити.
ДОКТОР (гледи натпис): На натпису нема знака откуда иде. Но, из Париза мора бити.
ШАЉИВАЦ: Да не буде... Но, ко би смео то овде писати? Само ми је зачудо како министер добро српски зна.
ДОКТОР: Зар нисте чули да се моја књига чита у Француску? Чекајте, док ми само разум дође... Но да, шта је учињено с разумом?
ШАЉИВАЦ: Он има неку особиту судбину. Кад сам отишао у Заведеније сиђени с памети, нађем гди га један из тог заведенија држи у руци. Ја му кажем да је разум ваш, а он се расрди, па га баци у реку мудрости, која туда близу тече.
ДОКТОР: Шта, мој разум у рјеку! Забога, удавиће се, удавиће се!
ШАЉИВАЦ: Да видите чуда, неће да потоне. Да ли би тако било у свакој води, не знам; али у рјеки мудрости пливао је као зејтин, Ни оквасио се није!
ДОКТОР: Лак је мој разум!
ШАЉИВАЦ: Но друга невоља појави се. Један магарац, који је ту на обали пасо, како намириса ваш разум, да се помами. Почне по обали заигравати се, скакати, бацакати се, па наједанпут скочи у реку мудрости, од које се иначе чувао као од ватре, зграби ваш разум, пак искочивши напоље, наједанпут га прогута и потом одма почне бити тако учтив и проницателан, да су се и сами сиђени с памети чудили.
ДОКТОР: То ми је мило, али ја без разума не могу да будем.
ШАЉИВАЦ: Колико је то велика несрећа, толико је с друге стране срећа.
ДОКТОР: Како?
ШАЉИВАЦ: Ви сте казали да је дух из коња прешо у вас. Што је магарац изео ваш разум, показује симпатију с коњем и потврђује да сте ви Аристотелев потомак, па тако да вам чаша она мудрости припада.
ДОКТОР: То је истина. Но опет ми је нужно да имам каткад разума. Зато мислим да се тај магарац закоље, па да ми се извади разум.
ШАЉИВАЦ: Шта ће бити ако се буде у желуцу скувао? Него би ја реко да ви тога магарца купите, и поред себе држите. Па кад год вам треба штогод важно писати, да само вашу главу на његово чело метнете.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.