Сонет - XXVI
| Сонет - XXVI Писац: Милутин Бојић |
Неми су за мене олтари кô стене,
Амвона нема да ми очај чује,
Опрости чежњи која себе трује,
Да појми душу и идоле њене.
Смрзнут је талас да барку покрене,
А само поноћ тешки чекић кује,
И грозни Тартар медну лаву бљује
И јуре патње да наде замене.
И сву ноћ тако пустим градом блудим
И тебе тражим и свој олтар жудим,
Забринут гледам небеса што ћуте.
И ништа нећу од живота овог
Но милостивог неког Христа новог,
Да исплачем се у његове скуте.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|