Сонет - XVIII
| Сонет - XVIII Писац: Милутин Бојић |
Ноћас смо чули Пана како рида,
Дршће у своме јадноме оделу,
Литију лета испративши целу,
Кô задњи херој војске која гине.
Он гледа како лишће киша кида,
Он зна да то је предговор опелу:
И њему спрема смрт одећу белу,
Но неће моћи никад да је скине.
Он хоће младост и румена крила
А ми смо брали цветове априла.
И он задрхта збуњен у том часу.
Кô борац хтеде достојно да падне
и смрћу песму о лепоти дадне:
Камени Пан се у рој звезда расу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|