Ох, да јеси свој! Ал не ћеш дуље бити
Свој, љубави, него сам док овдје трајеш;
Припремај се против свршетка што хити
Да обличје слатко неком другом дајеш.
Тако та љепота, узета у најам,
Не би нашла конца; ти би тада био
Опет то што јеси, послије свога краја,
Кад твој мили пород носи лик ти мио.
Тко запушта лијепу кућу да пропане,
Кад је часно могу држат марни људи
Спрам олујних вихора у зимске дане
И јалова гњева вјечне смртне студи?
Ох, тек расипници! Љубљени, ти знаде
Оца свог, и син твој нека га имаде.
