Како брзо венеш, тако брзо раст ћеш
У једном од својих, из тог што остављаш,
И ту свјежу крв што млађахно је дајеш
Можеш својом звати кад младост отправљаш.
Ту се процват, мудрост и љепота стане,
Без тог пропаст хладна, старост и лудило;
И вријеме би стало да то сви накане,
За шездесет љета не би свијета било.
Кога нарав није за потомство ткала,
Ружан, прост и груб, нек јалов се затаре;
Тко је надарен, још више му је дала,
И ти штедро његуј своје штедре даре:
За свој жиг те реза, мислећи да њиме
Требаш тискат још, да узорак не згине.
