Смрт кнеза Доброслава/17
ЧИН ЧЕТВРТИ
ПОЈАВА I
Соба Доброслављева. — Ноћ је. ДОБРОСЛАВ и СТАНКО.
ДОБРОСЛАВ:
Јамачно је тако: он ни мало
Већ не сумња ко му сина уби.
Узможе ли да то и докаже
Бојат' ми се Трогирскога суда,
Гдје је више његових но мојих
Пријатеља; а не узможе ли,
Бојат' ми се ножа из потаје.
Чим је тако погинути мора.
На тај начин без'бједан ћу бити,
Без презања, без икакве сумње,
Савршено спокојан к'о прије.
Доста пута на таку сам мисао
Долазио, па одустајао;
Неки тајни глас ми говораше
Да не дирам у онога старца;
Али сада разлози ме твоји
Уб'једише... Он погинут' мора.
СТАНКО:
Томкова су дјеца већ на дому,
А брат му је дош'о да захвали
Што си штедро с матером их њином
Откупио јутрос од хајдука.
ДОБРОСЛАВ:
Откупио? Тако ли му рече?
Бог и душа! с том вјештином твојом
Нећеш никад на вјешала доћи.
СТАНКО:
Ја започех, а сад, господару,
Ти доврши. Ако тај Срђ жели
Да и брата види избављена,
Пошљи њега да га сам избави
Од јединог непријатеља му,
Радимира.
ДОБРОСЛАВ:
Зар ја да га пошљем?
Ипак н'јеси вјешт до краја. Може
Срђ не свршит' дјело, а свршив га
Ил' не свршив, може бит' ухваћен;
И тад би ме одао без сумње.
Ја ту морам радити, ну тако,
Да останем изван домашаја.
Сумњи свакој. А и ти не ваља
Да подлегнеш овој. Рекао си
Да Срђ мора избавити Томка;
Онда биће најзгодније да га
Томко лицем на то и наведе.
Довед' ми га одмах. (Станко пође.)
Већ изнурен, а у мојој власти,
Томко нити може, нити смије
Одати ме, све да би и хтио.
|