Смрт кнеза Доброслава/18
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Пређашњи, Улази ТОМКО подупирући се на СТАНКА, који одмах одступа.
ДОБРОСЛАВ:
Напр'јед, Томко... Ти си малаксао!..
Сједи овдје. — Шта за живог Бога
Учинише од човјека овог?
ТОМКО:
Сам се грозиш свога дјела, кнеже !
ДОБРОСЛАВ:
Шта то велиш! дјела мога? клети,
Бјесомучни Радимир, он један,
Крив је свему тому; и сам знадеш
Да без њега не би мучен био.
ТОМКО:
А без тебе и убиства твога
Ни затворен, а камо ли мучен.
Ја не могу на њ жалити много;
Који отац уцв'јељен онако
Друкчије би био поступио!
Ну ти даде први повод свему.
ДОБРОСЛАВ:
Ја ако сам икад и уснио
Да т' увалим у несрећу таку,
Р'јечи које сада проговарам
Посљедње ми биле. Али демон
Од времена неког уплеће се
У сва дјела моја. Ја бих много
Прегорио да се клета зрна
Не нађоше у пушкама твојим;
Али пошто злим удесом неким
Нађена су, не бијаше можно
Да т' заклоним од сумње убиства.
ТОМКО:
А да сумњу на се не обратиш.
Ох! там сте ви господа, таки:
Част и живот сиромашних људи
Ствари су вам одвећ ситне да би
Заслужиле обзир ваш; ви свагда
То ц'јените испод коња свога,
Ил' ловачког кера; ви то често
Несмислено кршите и лако
Као чашу стаклену на гозби.
ДОБРОСЛАВ:
Зло нама судиш; није тако.
ТОМКО:
Али бих ти све простио прије
Но то што ми дјечицу и жену
Хајдуцима предаде...
ДОБРОСЛАВ:
Ја?... ја их
Не предадох, него их откупих;
Ено су ти сви на дому здрави.
ТОМКО:
Зар под кровом мојим? вараш ли ме?
ДОБРОСЛАВ:
Вјероваћеш р'јечима твог брата;
Већ по њега послах.
ТОМКО:
Људско срце
Ако бије у грудима твојим.
С њим нек дођу дјеца ми и жена,
Да их једном видим још; ал' брже,
Јер до зоре ја живјети нећу.
ДОБРОСЛАВ:
Живјети ћеш; ти живјети мораш,
Да поправим зло ти учињено
Нехотице, да ти залијечим
Сваку рану срца,
Да потпуно учиним те срећним.
Све то кашње доћи ће, а сада
Понајприје бринути се ваља
За твој живот.
Љекаре ћу обасути благом
Да г' одрже и укр'јепе ти га.
Али то се постигнути неће
Ако т' опет на мучење врате.
ТОМКО:
Тешко да ћеш већ спасти ми живот,.
А од даљих мука чујем да ме
Опростио и сам кнез Радимир.
Авај! прије њега
Природа ме опростила сама.
ДОБРОСЛАВ:
Ко ти рече таку лаж? а не знаш
Да томе управ' с Радимиром
Ја најљућу сад препирку водим?
Ну на жалост видим да све моје
За те живе бриге разбиће се
О упорство старог крволока.
Већ другога спасења ти нема,
Него да га уклониш са св'јета
Прије него он уклони тебе.
ТОМКО:
Ја да њега уклоним! а каквом
Снагои, кнеже? Лешина сам, видиш.
ДОБРОСЛАВ:
Ал' у крепким жилама твог брата
Крв жестока јури; да би тебе
Избавио, он ће као на пир
Одлетјети на таково дјело.
Идем с мјеста да ти г' амо пошљем,
Па заједно угодите начин,
Којим да се одмах ствар изведе.
У њу вам се ја не м'јешам, знајте;
Па и нећу да ми с ваше стране
Ни за длаку уплетете име.
Све се тиче вас двојице само:
Ти си мучен, је ли? твој брат хоће
Да ма како тргне те од мука;
То је са свим наравно и право;
Ја никаква немам у том посла.
Јеси ли ме разумио?
ТОМКО (љуто):
Јесам.
ДОБРОСЛАВ:
Ну још ноћас то свршити треба.
Ноћас иртав твој иучилац грозни,
А ти сутра слободан на дому. —
Шта одвраћаш главу? шта устајеш?
ТОМКО:
Да се вратии у тамницу своју.
ДОБРОСЛАВ:
Ил' с' одричеш?
ТОМКО:
Грозу, мрзосту сва си
Зла у мени пробудио чуства.
Ох! одлазим да спокојно умрем.
ДОБРОСЛАВ:
Какве су ти то ријечи? стани.
ТОМКО:
Умио си само за тренутак
Да сакријеш твоју худу нарав,
И ја сл'јепац скоро вјеровах ти!
ДОБРОСЛАВ:
Сл'јепче прави, је си л' полудио?
ТОМКО:
Кад бих мог'о састати се с братом,
Знај, њему бих ставио на душу
Да убије тебе. Тиме, мислим,
Спасао бих своју.
ДОБРОСЛАВ:
Несрећниче !
Ја те хтједох избавит' од смрти,
А дјецу ти од убоштва худа;
Сву ти кућу хтједох усрећити,
Па помамно то све ти одбијаш!
ТОМКО:
Моја дјеца?... нек умру од глади.
(Пада на столицу.)
ДОБРОСЛАВ:
То и хоће; помријеће б'једно,
Умријећеш и сам ти, а опет
Неће живјет' тај Радимир. Он ће
Погинути, и то, ни од чије
Друге руке, већ од руке самог
Брата твога. Ја ћу
И без тебе привољети Срђа.
ТОМКО:
Проклет био ако т' послушао!
А ти стопут проклет ако њега
На злочипство пр'јеваром навучеш! —
Ох! не могу више ... Мрем доиста.
ДОБРОСЛАВ:
Срушио со на тле!
ТОМКО:
Доброславе,
Сатро си ми и последњу снагу. —
Стој, човјека кој' издише слушај:
Ти обараш жртву иза жртве,
Ти по људским лешинама газиш;
Ох! камо ће твоја црна душа?
Али нећеш ни на овом св'јету
Умакнути вјековитој правди.
Ако тебе постигне и једно
Од проклества оних
Која само ја оборих на те,
Знај, умр'јећеш као пас, сто пута
Жалосније но што сада видиш
Да умирем ја пред тобом.
ДОБРОСЛАВ:
Лажеш;
Ваздух гута безумне ти р'јечи,
Па на моју не падају главу.
ТОМКО:
А по смрти кад ступио будеш
Пред судију вјечног, ох! онда ће
Жртве твоје крваве и плачне
Све около тебе згрнути се,
Вичућ' грозно и освету вап'јућ'.
ДОБРОСЛАВ:
(Слушајућ' га ипак страх ме хвата.)
ТОМКО:
Ноћас, рече, убићеш га; ноћас!
Ја већ стадох на праг вјечитости,
Откуд човјек у будућност гледа...
Нож, нож крвав пред оч'ма ми сија
С оштрим шиљком, на те окренутим!
Доброславе, несрећа по тебе!
Још ћеш ноћас погинут' од ножа. (умире)
ДОБРОСЛАВ:
Пред човјеком на самрти, веле,
Отвора се књига будућности;
А он мени из те књиге виче:
Нож, смрт, ноћас! То је страховито! —
Ну је ли му праведничка душа
Оставила дојста т'јело?... Мртав,
Мртав, као камен непомичан!
Овај човјек праведан је био,
А ја њега убих! без икакве
И најмање кривице га убих!
(Махнув руком обори свијећу, која се угаси.)
Нут'! проклество! Мрак, мрак к'о у гробу!
Још ужасно под сводов'ма овим
Глас ми његов звечи: нож, смрт, ноћас! —
Он устаје ето, и долази
Са рукама раширеним к мени!
Бјеж'мо... Гдјесу врата? св'јећу, св'јвћу!
Станко, Петко, амо, амо св'јећу.
СТАНКО (с врата):
Господару!
ДОБРОСЛАВ:
За живога Бога,
Гдје сте? помоћ! (бјежи)
СТАНКО:
Шта то би? гле! Томко
Ту на тлима лежи! Ил' је мртав?
|