Смрт Уроша Петога/25
ПОЈАВА V
Драшко с војницима доводи Арса. Пређашњи.
ВУКАШИН:
Драшко, гдје је краљевић?
ДРАШКО:
У граду,
Да коначно пучки немир стиша. —
Војвода је, к'о што дознах, био
У Приштини ноћас, па грађане
Узрујавши свакојаким в'јест'ма,
Спремао их на устанак општи.
ВУКАШИН:
Јеси л' чуо?
АРСО:
Он истину каже.
ДЕЈАН:
И признаје са свим равнодушно!
ВУКАШИН:
Што по нама љубопитним оч'ма
Тако гледаш? Ти, бјегунац најпр'је
Па бунтовник, ни на чијем лицу
Нећеш наћи иилосрђу трага.
АРСО:
То, Мрњавче, знадијах већ напр'јед.
Када ступих под кров овом двору
Обасутом српским проклетствима
Ја у себи рекох:
Ступио сам у гробницу своју.
Милосрђа у Мрњиног рода?
Али да га и случајно има,
Који би се вриједан властелин
Понизио да га од вас прими)?
Таки само. (Показујв на Дејана).
УГЉЕША:
Пази шта говориш.
АРСО:
Као што се вас не бојах никад,
Не бојим се ни сад казне ваше.
А што гледам по вама, то само
Тражим оног трећег и најхуђег,
Па да барем све ме овдје чује
Сакупљено сотонско вам тројство.
ВУКАШИН:
Тому трећем већ зборити нећеш;
Јер кад Гојко дође да задуши
Ту наказу од тисуће грла
Која за те рикаше узалуд,
Ја већ бићу теби у гркљану
Конопчићем ријеч пресјекао.
АРСО:
То не жалии, пошто знам извјесно
Да ће скоро и ваша вам бити
У поганој крви угушена.
Жалим само што гледати нећу
Как' у блато срубљене вам главе
Отискује властеоска нога.
УГЉЕША:
Он уједа к'о бијесна псина.
ВУКАШИН:
Крај брбљању. Одговори право
На питиња моја сваколика,
Ил' иначе прије нег' те смакну
Језик ћу ти ишчупат' из грла.
У чијем си дому преноћио?
АРСО:
Питање је у истину мудро!
Зар ја дођох да под чијим кровом
Ноћ проведем у спавању тиху?
ВУКАШИН:
С киме си се онда саст'о? кажи;
С киме стојиш у злочиној свези?
АРСО:
С киме? и ти питаш? Са свим људ'ма
Колико год Приштина их има
Међу својим зидовима; сви су
Против тебе и браће ти клете.
ВУКАШИН:
А с царицом шта си угодио?
АРСО:
Ја с царицом?
ВУКАШИН:
Кажи.
АРСО:
Подли соју,
Зар ја имам са женама посла?
УГЉЕША:
Вукашине, сотони га пошљи,
Да му више гадни глас не слушам.
ВУКАШИН:
Шта угоди с царицом, ја питам,
Ил' са царем?... лукава зв'јери,
Или мислиш да вам не похватах
Све трагове тајне?
АРСО:
Сотона си,
И у црну проничем ти памет:
За то тако питање ми стављаш
Што Јелену и цара јој сина
У зло неко смјераш да увалиш,
И ако се сам у злу већ давиш.
(Дејану)
Добри брате, ујаче још бољи,
По што прода овим крвопијам'
Твоје сестре и сестрића главу?
ДЕЈАН:
О наказо кужна! (хвата се за сабљу)
ВУКАШИН:
Не, Дејане;
О стрвину деснице не каљај.
УГЉЕША:
Дижи ми га испред очи, велим,
Дижи г' одмах, јер ево ј' и моју
Већ стрпљивост до дна исцрпао.
ВУКАШИН:
Одвуци га, Драшко, па изручи
Без одгодбе црном стратиоцу,
Да најприје ископа му очи,
Па ишчупа отровни му језик,
Па на стидна вјешала га дигне,
Нека виде сви ти Приштињани
Како красно умије Вукашин
Да почасти њине ноћне госте.
АРСО:
Те науче скоро повратити
Сличну почаст дивљој копилади
Што ј' избљува Мрњава на свијет.
ВУКАШИН:
Иди, Марко, на мјесто изведи
Доста јаку оружану чету,
Да зауздаш, ак' устреба, народ.
(Одлази Драшко с Арсом; за њима Краљввић.)
ДЕЈАН:
Чусте ли га?!
УГЉЕША:
Није ли до грла
Тај натуштен једом љутих змија?
ВУКАШИН:
Нек му на нос тај јед истјерују;
А ми хајд^мо да послове прече
Уредимо у пуној тишин. (одлазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|