Смрт Уроша Петога/24

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ЧЕТВРТИ
◄   ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА V   ►

ПОЈАВА IV
Пређашњи и Дејан.

 
ДЕЈАН (Ступа напријед):
Право велиш, Краљу.
КРАЉЕВИЋ:
Дејан! Дејан!... Ет' и њега, оче.
ВУКАШИН:
Долазиш ли испод земље, кнеже?
Већ мишљасмо да те је прождрла.
ДЕЈАН:
Ја долазим из проклета замка,
Гдје заробљен на скадарском друму
По налогу моје царске сестре,
Бијах чуван од племића Сењка.
Ту јамачно и сад трулио бих
Да Сењкиног момка не поткупих,
Те он Балшу изв'јести о свему.
Овај ноћу кроз Алтоманове
Провукав се чете, избави ме.
Царичиним налогом се Сењко
Заклањаше, али главом ипак
Услугу јој учињену плати.
То свршивши, ја с' овамо вратих
С пратњом коју Баоша ми даде,
А он натраг отиде у Скадар.
ВУКАШИН:
Ето сада мени и свакому
Продрта је магла испред очи,
Те видимо чињеницу зала
Тако јасно као свјетлост дана ;
И већ нико не може ми рећи:
Сумњаш само, а извјесно не знаш.
Ипак не бих био помислио
Да Јелена неће поштедјети
Ни својега брата рођенога.
УГЉЕША:
Прави наказ !
ВУКАШИН:
Шта сад велиш, Марко?
КРАЉЕВИЋ:
Цар је ипак туна чист од свега ;
А царица што је уплетена,
Није л', питам, Сењко у тјескоби
Покушао да именон њеним
Само личну освету прикрије,
Еда л' би се тако избавио?
Познато је свима да одавно
Он мржаше страсно на Дејана.
ВУКАШИН:
Чусте ли га? доиишљат је само
Када треба да Уроша брани,
Ил' његову матер. Њима више
Него л' оцу ти нагињеш, Марко.
Пази добро; незахвална сина
Даље него најмрскијег странца
Одринућу од свог срца.
УГЉЕША:
Вукшо!
ВУКАШИН:
Томиу велим. — Каква је то вика?
ДЕЈАН:
Домишљам се шта ће бити. Јашућ'
Са људима Баошевим амо,
Сукобих се с Арсом војеводом.
ВУКАШИН:
Са њим?
УГЉЕША:
На ком мјесту?
ДЕЈАН:
Близу града,
Од куда је, мислим, долазио.
Опазив ме сврне одмах с пута,
А ја за њим. Ту се потукосмо;
Растјерах му ил' исјекох људе,
А доведох њега жива амо.
ВУКАШИН:
Арсеније у рукама мојим!
Гдје је, кнеже? гдје је? Овог часа
Тај издајник нек ми се доведе.
ДЕЈАН:
Треба прије да стражари дворски,
Које послах са племићем Драшком,
Из руку га пуку ишчупају.
Како у град уђох пук навали,
И оте га од момака мојих.
Сад је ваљ'да око њега борба,
Те отуда вика.
ВУКАШИН:
Опет метеж!
УГЉЕША:
Ту је са мном пет стотин' коњика;
Идем да их смождим.
КРАЉЕВИЋ:
Стани, стриче;
Лавови су коњаници твоји,
Приштину би сву залили крвљу;
А грађани послушаће мене
И без тога; остав' ми ту славу
Да их р'јеч'ма на покорност сведем.
ДЕЈАН:
Мој Деспоте, пусти; боље тако.
ВУКАШИН:
Стој, Угљешо.
УГЉЕША:
Ал' жива вам Бога,
Да отрпим тако што?
ВУКАШИН:
Још треба.
ДЕЈАН:
Је л' довољно двор заклоњен, краљу?
ВУКАШИН:
За двор није бојати се ничег.
УГЉЕША:
Како видим, ти опасно стојиш
У средини оваковој, Вукшо.
Волио бих да си међу вјерним
Војницима мојим. Хајде са мном.
ВУКАШИН:
Ја одавдје не одлазим никуд.
УГЉЕША:
Ну грађани, видиш, дрзовито
Већ почеше данас нападати,
А сутра ће, можда, и властела.
Ти не можеш њима одољети
Са људима што до себе имаш.
ВУКАШИН:
На путу су и Срећко и Гојко;
Чим приспију растјераћу силом
Те приштинске врапце; а све дотле
Издржаћу њихову бјесноћу,
Нек с' увјере да их се не бојим.
ДЕЈАН:
Али, краљу, и Срећко и Гојко
Закаснит' би могли, а међутим
Властела се на град устрмити.
УГЉЕША:
Зло, зло стојиш; хајде са мном, велим.
ВУКАШИН:
Одавдје се не бих уклонио
Кад бих знао да ће и Приштину
Сву на моју изврнути главу.
Коб је моја за њу сад везана:
Да ј' опустим, клонули би наши
На све стране, а непријатељи
Дигли главе дрскије но икад,
И пресудно за собом повукли
Многе који још се колебају.
О одласку не говорите ми. —
Ето воде мрског војеводу.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.