Слепи деспот/12

Дванаеста појава

Дванаеста појава

СТЕФАН, РАТКОВИЋ и МАРКО

СТЕФАН
(не примећујући Јеленин одлазак)
Шта? Шта би ти хтела?
О, гадне жене, авети гнусне.
Треба да гвожñа пеку те врела,
Да врео зејтин на тебе пљусне,
Преварен народ. Ох, земљо јадна,
На гробљу беле причају плоче
Туñинске власти и дела им гадна,
Крв како нашу завада лоче.
(Застане и ћути.)
Преврни књиге од бирзежана,
Плесниве, прашне и влажне листе,
Ту лежи спомен из прошлих дана
Писан мастилом од крви чисте.
Тим се поносим ја унук худи
Дедова својих, ја син тог рода
Који је сваком бранио груди
Не добив за то ни трула плода.
Готи и Грци, Маџари, Млеци,
Папа, Пољаци, Латини, Грузи
Мачева ваших чули се јеци,
Од њих јечаху горе и лузи.
И муслимани, и православни,
И католици — различне вере —
Јунаци силни, моћни и славни,
Свак од њих моћан да ловор бере,
Падаху овде, гинуше часно,
Да кости њине снег леден спира,
Но народ мој је гонио страсно
Свакога ко му светиње дира.
Землза и племе светиње наше
До данас још су остале чисте,
А противници давно већ паше.
Јунаци, где сте? У мрак се скристе!
Готи, Илири, Атила смели,
Трачани, Келти, Бојане кане,
Заборава су најгушћи вели
Сакрили спомен на наше дане.
Мртвачки је покров уз лелеке пао
На лешину трошну Византије древне.
Задрхташе Млеци. А Србин је знао
Опрети се бесу бакрачлије гневне.
Девет је векова! Мој народ се бори
Јер његова слава целом свету смета,
За његовим домом свак од жеље гори,
Да посраме дела Србинових чета.
Мој род није нигде у светскоме куту
Да шапуће, стење, у мртвилу ћути,
Мој је дом, чуј, жено, на светскоме путу,
Где земаља вреде часи и тренути.
Девет је векова несреће и славе,
Но, не само славе и несреће саме,
Када су претили да га злошћу смлаве,
Дизаше му славу из тамничке таме!
Чујеш ли то, жено? Где си? Куда?
Зар недела своја да расејеш свуда?
Јелена? Тишина. Да ли кога има?
Људи! Људи, где сте, о скотови худи!
Тешко том човеку што верује њима!
Човек! Пљуни скота! Бестије су људи!
(Клонуо паде у наслоњачу.)
За време Стефанова говора, Ратковић и Марко су разгледали акта, донети су налоњи, на које су своја акта разастрли: уопште они су наместили собу за дочек и свукли застор с престола. Управо они су заповедали то, а пажеви су наместили све.
— Што није свршено и даље се ради. — Пауза. — Ратковић и Марко разговарају се.
Ратковић показује руком на Стефана, а Марко му даје обавештење.