Слепи деспот/11

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Једанаеста појава
◄   Десета појава Једанаеста појава Дванаеста појава   ►

Једанаеста појава
 
 
СТЕФАН и ПРЕЂАШЊИ
 
СТЕФАН
(улазећи)
Јелена, снахо,
Речи су твоје за Србе лед;
Ти радиш, мислиш, говориш плахо,
Плахошћу својом разриваш ред.
Чак до Јежева, на југу Сера,
Већ је продрла злокобна вест
Да смо ми робље маџарског звера
За кога народ припрема пест.
Мара је дошла. И шта сад види?
Три пута горе но што је чула:
Очевином јој управља хуља,
По земљи ради што му се свиди.
Народ је бесан, истину жели.
У очајању, у бесу вели:
»Три господара не могу бити:
Србин порезу, Маџар што стигне,
Турчин се нашим токама кити,
Домови наши механе праве,
А сви нас киње, муче нам жене,
Продају децу, очеве даве,
Од крви нам се поља црвене.
Но докле тако?« — Ја немам вида,
Младост изгубих због земље ове;
И крв ћу дати кад глас позове
Да се са робља проклетство скида!
Ја ћу бранити рукама голим
Последњу стопу, последњи камен;
Дај мач, да људе на бој соколим,
Да земљу ратни обујми пламен!
(Застане.)
Народ кад хоће, кад себе брани. . .
Јелена, слушај. . . тргни се, врати,
Бежи од пакла ког порок храни,
Паклене муке наше прекрати!
Даље Маџари и Томаш бан,
Којим управља маџарски краљ,
Створив од њега за себе маљ
Да нам загорча последњи дан!
(Застане.)
Слава се гаси, пропаст нам прети,
Наша ће деца робови бити;
Али тај пораз сад нек се свети:
Оцеви крв ће за децу лити.
Па паднемо ли, нек буду робље.
Зар их што. . .
Зар их што боље чека и сад?
Само нас кад сакрије гробље,
Деца ће наша знати за јад!
Непријатеља шта чека тада,
Кад роб уз роба у рату пада?
Нек ломе кости, нек месо секу,
И њих то чека од сабље наше:
Крв наша с њином створиће реку
Да дави нас и њиве наше.
Но добију ли, просто им бипо,
А не да Маџар листином сивом
Отвара рану на телу жиñом,
Да нас покори ко племе гнило.
Размисли!
Томашевић је маџарски пас.
За њега мислиш да удаш кћер?
А зар не видиш маџарски смер?
Доцкан је кобни кад куцне час.
(Застане и чека.)
ЈЕЛЕНА
(За сбе време Стефоновог говора осећа се нелогодно, досадно јој је и ћути мислећи да ће Стефан тако престати са говором.)
СТЕФАН
Јелена.
ЈЕЛЕНА
Чекај, срце би хшело
Да о тој ствари размисли зрело.
Узбуñена сам, пусти ме, иди. . .
Сад ако понор преда мном види. .
Пусти ме. . .
СТЕФАН
Снахо —
ЈЕЛЕНА
Пусти ме —
ЈЕЛАЧА
Мати,
Мајчице моја, много те молим,
Не дај да ћерка цео век пати. . .
Мајчице мила, ја живот волим —
ЈЕЛЕНА
Но добро, добро, пусти ме сада,
Иди у собу, забаве бирај,
Доста је суза, певај и свирај.
ЈЕЛАЧА
Ох, стриче, терет с душе ми паде.
(Загрли Стефона, он је помилује, отрчи и Јелени, обаспе је пољупцима и оде прако с позорнице.)
Појављује се Ратковић с хрпом аката под мишком; спазив Стефана, устукне, Марко почиње разговор са Стефаном, они обоје показују гестовима да се препиру.
ЈЕЛЕНА
(прилази Стефану и хватајући га за руку)
Деспоте, хајде, Мара вас чека,
Да документа разгледам нека.
СТЕФАН
Шта ћу ја тамо? Шта Мара каже?
Вероваћу јој било ма шта.
Знам ја да твоји изуми траже
Да се одавде уклоним ја,
Но ја то нећу. Све ја већ знам.
А на сабору што ће сад бити,
Мишљење своје хоћу да дам,
Да рекнем: »Веће!« и да ја сам. . .
ЈЕЛЕНА
(зачуђено)
Деспоте!?
СТЕФАН
Ништа не можеш крити.
ЈЕЛЕНА
Деспоте —
СТЕФАН
Правиш се смерна,
О, жено Јадна и лицемерна,
Оваквим радом пропашћемо ми,
О, бедна жено, шта ви мислиш ти?
У теби душе ни срца нема.
Тргни се.
ЈЕЛЕНА
Деспоте —
СТЕФАН
Силом свог гласа
Прогнаћу оне што земљом жаре.
Вратиће народ законе старе.
Сам својој земљи донеће спаса!
ЈЕЛЕНА
(бесно)
Да, сабор биће. Ја сам то хтела.
Ја сам господар, то ћу и бити.
Ја сам заплела у врашке нити
Многог јунака и борце смеле.
Ја. . . ја то хоћу.
СТЕФАН
(љутито)
А ко је Мара? А ко сам ја ?
Владар што само за себе зна,
Сам драговољно пред понор стаје.
ЈЕЛЕНА
(стишано)
Али још није у понор пао.
СТЕФАН
У понор народ гурнуће га сам.
ЈЕЛЕНА
Дотле јевлпадар утећи знао.
СТЕФАН
На челу себи исписав срам!
ЈЕЛЕНА
Ја хоћу. . .
(Застане, па нагло, нечујно оде с позорнице.)