Сеоска учитељица/XXII
XXII
Љубица пребрину и други испит, али сад у мало не прође зло, једва се спасе слабе оцене. Уосталом сад јој и не беше до испита. Друге бриге, друге муке обузеше је и зауставише на себи сву њену пажњу. Какав испит, школа... кад је овде питање о смрти и животу !...
Све се променило у новом учитељском гнезду; не сија више срећа и задовољство на домаћичину лицу, не чује се љубавни шапат и не разлежу се веселе песме кад она ради у кујни. Све је озбиљно и суморно; чини се да ће свакога часа да загрми гром у овом гнезду.
Најпре Љубица опази да се Влајко стално уозбиљио. Није му се видела љутња на лицу, али тек нема више онога топлог погледа, који Љубицу свакад пресече преко срца. Она се не досећа да је настало време озбиљном раду, не види да Влајко има још и других брига осим школе: почешће иде у срез, свакога дана обиђе судницу, а кад се врне кући на одмор, она га сачека дурновито, прекорно.
— Тако... скоро ћеш и заборавити да имаш кућу, да те овде неко чека и брине се о теби. Само та судница проклета!...
— Јеси ли чула, жено, упамти једном за свагда: нисам те ја узео да ми будеш тутор, него жена!... Да ме слушаш, а не да ми туторишеш! Коме се не свиди, срећан му пут!...
Нису се разумели.
Он је њу волео, али некако на свој начин, без оне обичне женске нежности, која влада међу мужем и женом прве године. Он је био вазда озбиљан, жив и непрестано је тражио рада, рада и мишљења. Кад га каква нова ствар заинтересује, он јој се преда сав, заборављајући на све друго... Тако су га и сада заузеле земљорадничке задруге. Непрестано је трчао са Ђокићем до Београда, Смедерева, ишли су по селима, где су већ основане овакве задруге... Напослетку једнога дана освану и код њих установљена задруга. Влајко се сав предао тој установи, и све време што му остаде слободно ван школе, употребио је на послове задругине. Није ни чудо што је долазио кући уморан, па је тражио само одмора. Жена је, мишљаше он, и онако сама, одморна, није разбијала главу цео дан сељачким потребама и невољама. Доста јој је што је ту уз њега. И он мишљаше да је само такво поступање у реду, а друго су све бапска посла, која не доликују озбиљним људима...
Љубица се пренерази од овако оштрих речи. Никад јој није тако подвикнуо. Шта је ово ?... Он је охладнео према њој, не воли је више. Али зашто, зашто ? Не може бити да ће јој ко отети ону љубав, која владаше до скора међу њима!... Она осећа како се почињу враћати стари дани мука и страдања. Али докле ће се вечно страдати ?...
Влајко се спремаше да легне, кад она одједном иза његових леђа зајеца... Он се осврте и намах га обузе дивља срџба. Није могао трпети женске сузе, оне су га веома дражиле. Пре венчања је по неки пут и отрпео, али сад... кад треба озбиљно живети и радити.
— Хо, људи!... дрекну он из свег гласа, не даду ми одмора ни у мојој кући!... па готово истрча у другу собу, закључа се тамо и леже.
Љубица је дуго премишљала шта да ради. Како би било да окрене други начин? Да се огледа!
Једне недеље дође он на ручак суморан, готово љут. Она се склони, па стаде из кујне певати неку веселу песмицу и сипати јело, да носи на сто. Кад чу да је он већ ушао у собу, она узе чинију са врелом чорбом и понесе је на постављен сто за ручавање.
— Хе, младићу, у мало ти нисам преврнула тањир, узвикну она весело, намештајући чинију на сто. Проскитао си се много, па и не долазиш кући на ручак, рече она, хватајући га за руку и вукући к столу.
Поглед на пријатан дим вреле чорбе и ово весело женино цвркутање развесели га. Одмах стаде сипати чорбу, одговарајући жени:
— Знам ја, остало би доста чорбе. Не можеш ти сама све појести... Ти си ми, брате, фина жена: мало једеш а лепо се носиш... Хо-хо-хо... насмеја се он весело, видећи како она црвени од његове шале.
— Чорба је данас ваљана, обрте она разговор, тражећи и у овом случају похвалу. Стојан ми набавио неку дебелу кокошку, а ја рекох биће добра за чорбу.
— Море, паметна си ти женица и красна домаћица, само те то не држи за дуго, него наиђе нека луда, јогунаста даска, па човек да бежи у свет.
— Јест, кад ти дођеш као да ти је све поклано, а неки пут те нема по три дана...
— А шта би хтела: да се ухватим за сукњу, па да ти цео дан пиљим у очи?... Хо-хо-хо!... Ала би то био муж, бре!..
— Истина, куд идеш толико и какав је то непрекидни рад? Задругу сте, чујем, отворили, па шта сад имаш тамо ?... Предај им сад, па нека раде сами.
— Не волим то кад ми се жена меша у моје послове, одговори Влајко одсечно. Твој је посао у школи и у кући, а мој међу људима.
Она се трже и опет поцрвене. Обузе је некаква студен око срца, и она би се радо дигла од стола, али зна да би то изазвало читаву буру... Остаде седећи, узимајући мрвице хлеба у уста, само да се види да она још руча. А на душу пада све већи терет, све љући бол...
»Иду, иду страдања, видим ја... Али зашто не могу да видим све унапред, да видим крај!... Зашто не могу бар у душу да му завирим, да видим шта има тамо, шта осећа он... А ономе јаднику знала сам душу као своју; све му се могло на лицу прочитати... Беше као мало дете!«...
По испиту наступи још већа промена. Влајко, залудан, проводи по цео дан у судници, а залудни људи најрадије измишљају каква занимљива предузећа... Влајко, иначе велики женскарош, и ако то нико не би веровао судећи по његовој озбиљности, пристане уз кметовске шале, па се по цео дан вођаху разговори о љубавним аферама и ноћним шетњама. На овим дугим лепим данима окупљаше се ово интимно друштво сеоских залудника, па се ту ћаска о свему и свачему. Влајку већ догрдила она вечна туробност, пакост и јогунство женино, па бежи од куће и тражи где би се могао расположити и развеселити...
Тек настаде распуст, а свет поче зуцкати о везама Влајковим са Милицом Обрадовом. Ћата се највише дао на посао, да се ти гласови раструбе, а он им је управо и био повод, јер је он саставио Влајка са чувеном лепотицом.
Љубица се већ бацила у најцрње мисли, једнако очекује неко зло, а не зна откуд ће оно доћи и какво ће бити, тек само осећа да је оно све ближе и да ће се њена срећа разлетети као прах... Па ипак се свакога часа нада добру, нада се да ће се то све окренути на боље, да ће све ићи старим путем. Зато не оде родитељима, и ако се спремала досад. Нека, боље је да чува кућу.
Једне вечери седи она у дворишту и чека мужа на вечеру, и ако он у последње време и ручава и вечерава негде на другом месту. Одједном шкрипнуше вратнице и кроз њих уђе сељак у белим кошуљама. Сумрак се већ ухватио, те му се не распознаје лице.
— Добро ви вече! рече он, пришавши Љубици.
Она одмах познаде Богосава, и следи се, јер он никад не долази узалуд, а ретко кад да дође с добром вешћу и са чистом намером. Обузе је страх, хтеде устати, али не учини то, да не би тим указала велику пажњу Богосаву.
— Ви сами... чекате учитеља ?... Тхе, шта ћете.. мора се!... А ја баш то гледам оногај... сваки дан, па... па ми баш, овај... жао ми, није вајде...
Љубица почиње зверати очима... Шта ли ће сад бити, шта ли ће јој рећи ?... Ето га, иде оно страшно.. Осећа по ћатину гласу; он је дошао нарочито... он је спремио све, па дошао да је води на муке...
Богосав види да се она ућутала као окамењена, па чека његову реч, као што се очекује гром после севања муње. Он развлачи и отеже, ужива унапред. и предвиђа резултат овога разговора.
— И што ћу ви рећи, брате, јесу и ови удовци ђаволи, кад се ожене!... Научило, знаш, да мења.... кâ рђав слуга газде... па то одмах у скитњу....
Љубица гледа и отвара уста да нешто каже, али је стегло нешто у грлу, па не може ни гласа да пусти. Она се диже са столице, па дохвати рукама наслон и стаде чекати да ћата продужи. А њему се не жури, он то згодно отеже и намешта с нарочитим циљем: да што више раздражи Љубицу.
— Код таке фајн-жене, брате, тражити сељанке и вући се са њима ноћу по потоцима!... То је... оногај... не да се рећи...
Љубицу удари нешто по глави, те јој се одједном сасвим смрче, ошину је некаква оштра, убиствена струја по срцу, и она се поведе... Не, не... треба стајати треба издржати до краја... Оно је већ дошло, ево га!...
— Где је учитељ?!... Говори, не мучи ме!... Врисну она и пође пре ма њему.
— Па знаш како је... то су тугаљиве ствари. а он је човек прек.. Нико не воли да му се други меша у таке послове.. Нисам рад да ја будем крив...
— Кажи ми само, тако ти Бога!... Нико неће знати, осим мене. Кунем ти се срећом и здрављем!... викну она узбуђено, прилазећи све ближе њему.
— Ено их у Ђокићевом кукурузу... под оном крушком на средини... Знаш њиву Ђокићеву... чим се изиђе из села, одмах десно...
— Знам... знам... дрхташе она од зиме, која је одједном обузе, па се одвоји од столице и пође.
— Немој само да зна ко за мене! викну ћата, идући за њом.
Она застаде, двоумећи. Чинило јој се да треба нешто понети, и она као кроз сан види ону ствар, коју би требало сад узети, али је нешто, ни сама не зна шта, одвлачи од те мисли и вуче напред... Она као у сну изиђе на вратнице, па нашавши се сама у мрачном сокаку, појури напред, као да је неко гони...
Мрак!... мрак!... свуда вечни непробојни мрак... и око ње и у души самој. Нити се што види ни осећа, само трчи напред... брже, брже... да не буде доцне...
да ли се то развиђа, расвањује... или са њене душе нестаје мрака?... Што ближе прилази кобном месту, све боље се види. Па ово још није мрак, види се!.
Ха, ево њиве!... Полако само... тихо као сенка... Расклањај руком пера кукурузна, да не шуште, па хајде напред опрезно лагано.. као змија кроз честу... Ено крушке... Хм, треба обићи са друге стране, откуд је кукуруз до саме крушке, а одовуд је пољана.... Брже, опрезније!... Пст!... Чујеш ли?...
Љубица седе на земљу, не дишући. Ноге је издадоше, снага је остави, она премре, поче се каменити... Само се раширене зенице упрле кроз мрак у неке нејасне предмете, што се белуцају ту крај дебла крушкова, а слух напрегнуто лови сваки звук и покрет... Јест, познаје добро његов глас... Шапуће, али до њена слуха долази читава грмљавина. Да ли је то истина, Боже, да ли је не варају очи и слух?!... Полако још напред, вуци се као змија међу бурумцима и зеленим перјем кукурузним... још, још... Даље се не сме, већ су ту пред њом... чини се да им чује и само дихање. Чудо је само како је не опазе... Али је она полегла по земљи, само главу мало подигла, да боље види И чује... Што очи не могу да постигну, помоћи ће им слух... Гледа и слуша, не дишући, само дрхће, дрхће и гледа...
О, како је страшно ово што доноси слух!... Је ли могућно да је то његов глас... тако умиљат, тако пун љубавне жудње?... Никад га не чу она да тако њој говори... Гле како дрхће и трепери тај познати јој, крупан, мушки глас... а из њега веје тако нежна, тако ватрена И жива љубавна чежња!... Не, не, није могућно да је то он... Или управо јесте он, али њени узбуђени осећаји сада све увећавају, па и то љубавно гукање... Гле, љубе се... чује се јасно... О, сваки јој тај отровни звук просеца и прожиже живо срце, сваки јој чупа из срца делић по делић досадашње љубави И пуни празно место у срцу најљућим чемером, најстраснијом жудњом за осветом... Од предане и заљубљене жене ствара демонску душу, која само о злу мисли.
Ужасна ли је женска суревњивост!... Она страсна, бескрајна, слепа, која не размишља много, но само бира место, где би канула кап отрова!... Да ли да их убије, да смрви, да уништи све ово, што се још по мало у помрчини беласа?... Сад зна шта је хтела понети, али се чуди шта јој би да то не узме, но пође овако празних руку... Свеједно, макар их не погодила, али само нека груне тресак пред њиховим очима, нек плане ватра, нек прозвижди тане, нека им поквари, нек пресече ово љубавно гугутање!... О, погрешила је... много је погрешила!... Опет је обузима зима... све више је издаје снага. глава јој клону на једно окопано стабло... Кукуруз се пови, додирну друга стабла, пера се сплетоше и зашушташе... Они испод крушке поскакаше и нестаде их у помрчини.
Љубица се прену. Шта. је ово... сама?!... А они отишли... намиловали се, наљубили се, па отишли свако своме гнезду... А шта оно необично светло игра у кукурузу ?... Је ли то изгубљена љубав, или је какав дух са онога света дошао да гледа њено страдање, пропаст?... Ево га ближе... још ближе... Гојко!!... Исто онако миран, као кад лежаше на кревету, И опет му исто онако исписано на лицу: »О, ала ми је добро... ала ми је добро !«... Стаде... маше јој руком, исто онако кад је бунцао, зове је к себи... Очи укочене, уста се само малко смеше... а руке као да нису од меса, као да су од самога ваздуха, тихо и нечујно, као лахор, машу и зову...
Разлеже се очајан, панички, самртнички врисак и одјекну далеко потесом кроз глуху ноћ, али га нико од људи не чу, само пси од крајњих сеоских кућа залајаше, па, кад не чуше ништа више, ућуташе се, и опет настаде гробна тишина...
Љубица ослушну... Шта се то чуло?... Врисак... Али откуд, од чега ?... Неко је вриснуо, уплашио се... Или је то она вриснула ?... Да ли је то био њен глас?... Она се једва диже, и лагано пође селом кроз мрачне и криве сокаке.
Кад она уђе, Влајко сеђаше у соби према упаљеној свећи и преврташе неку књигу. Подиже очи и погледа је, по обичају, оштро. Она једва иђаше, ноге јој клецаху, у глави се све више мути, а на срцу стоји онај ледени камен, који је још овде у дворишту обузе... Она дође до кревета и седе, тешко уздахнувши.
— Где си ти, море, досад? запита Влајко, не скидајући очију са ње.
Она подиже главу и погледа га тако, као да би хтела завирити му у саму душу. Али се одједном трже, намршти се, дође јој одвратно и гнусно ово лице... Слабим гласом одговори му, гледећи га право у очи:
— У Ђокићевој њиви!...
Он се осетно трже и одједном му се промени лице, али кроз један тренут стаде га полагано обузимати срџба...
— Каквој њиви?!... узвикну он зачуђено, али му глас дрхташе од љутине. — Шта си тамо радила?
— Под крушком онде... Гледала шта мој муж ради са... са оном Обрадовом, одговори она тихо, лагано, али јој срде лупаше да искочи из груди, а дихаше брзо, брзо као да се гуши... лице јој се искриви од некаква болна трзања...
Влајко скочи, учини некакав нејасан покрет, па се одједном трже, прибра се... Слеже раменима, као да се чуди шта то она бунца, па се окрете к вратима друге собе, у којој је, у последње време, сам спавао.
— Хо, људи!... рече пролазећи покрај ње, као да се чуди беди невидовној, па уђе у собу, обрте кључ у брави и леже да спава...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|