Сеоска учитељица/XXIII
| ◄ XXII | XXIII | ► |
XXIII
Прође цео месец јул, а у новом учитељском гнезду не поврати се пређашња слога и срећа. Влајко ретко кад и дође кући, а кад дође, и то само у вече, закључа се у своју собу, ноћи, и чим сване опет оде. Он држи да тако мора поступити сваки, ко хоће да навикне жену, да се не меша у негове »послове«. Жена је зато да слуша и ради, а муж је господар; он може што хоће... па по неки пут и да врдне...
Љубица омрзе живот, постаде јој пуст, бесциљан... И нашто овако живети?... Зар је ово живот!... Она би, без сумње, још онога кобног вечера, вођена својом плаховитом нарављу, учинила какво зло или себи или другоме. Али она се још надала... Мислила је да се то може некако окренути, и ако није знала како би се то могло окренути, и ако је знала да њено срце никада више не може припадати ономе, који је тако лако погазио ногама њене најсветлије осећаје, који се наругао њеној љубави и пљунуо на њену ропску преданост. Женска душа не тражи смисла ни логике у догађајима и жељама, код ње је све то некако проткано нејасним осећајима, у којима се ни она сама не може разабрати...
Почетком августа, Љубица оде својим родитељима. Све је нешто до сада очекивала, али се уверила да су наде варљиве и узалудне. Променила се много. Једва би је ко могао познати. Од лепе, младе, здраве жене, постао је костур, омотан кожом. Нема више оне ватре и живости у очима, ни руменила на лицу. Све се променило, добило самртнички изглед, а очи, оне живе очи, гледају уморно, тамно, непрестано је у њима некакав безумни израз, од кога човек мора задрхтати...
— Кукавице сиња, што си ми таква !?... Јаднице моја, ти опет страдаш?... дочека је мати са сузама и зачуђеним погледом.
Љубица само крену очима бесмислено, тупо, уморно, као да је се ништа више не тиче овај свет и уздахну дубоко...
— Осећало је срце моје да ти велику муку мучиш... знала сам... И снови црни, из дана у дан... па да се полуди од бриге.
Пред вече, кад се мати и кћи склонише у собу и остадоше саме, отпоче горка исповест. Љубица је причала тешко, с муком, али јој Смиљка помагаше згодним питањима. После настаде објашњење и разговор.
— И све ми се ових дана врзе једно по памети... никако да избијем мисао из главе... Гојко ми јадни једнако пред очима. Седим тако по цео дан и мислим, а он уза ме... И све премишљам о његовој доброти, о оној искреној, неизмерној љубави, коју сам ја погазила, па ме Бог зато казнио и сад други гази моју љубав... И све, ама баш све... како је било са Гојком, тако је сад са мном!...
— Е, синко... Говорила сам ја теби онда, рече јој мати, гледајући замишљено у далеки венац планина, који се виђаше с прозора. — Онакав човек!... онака душа!... Али ти си гледала на лепоту... Шта ћу ти ја!...
— О, тешко мени !... Јесте, јесте... Био ми је тако одвратан, тако досадан... мислила сам полудећу, ако још дуже са њим поживим. И сама се чудим како то одједном наиђе... одмах после венчања.... И тако до саме смрти... Знаш ли ти да сам ја бежала од њега. Побегла сам овоме несрећнику, а он, јадник, у грозници и бунилу, дојурио за мном, стао пред прозор и чека... чека мене отпадницу, чека као псето што чека милост од газде... А ја сам тада скочила и пошла са њим по ноћи... закипела је у мени некаква страшна мржња, и ја сам се спремала да га убијем... Шта нисам тада мислила, о Боже!... А он, јадник, наједаред клону... посрну и хтеде пасти. Ја претрнух од страха... одједном се следих, узех га као мало дете и доведох кући. Тада сам видела да на њега никад не бих могла руке дићи... да не бих могла убити никога. И он се, јадник, од тога дана не диже... Оде, као да је и својом смрћу хтео да ми учини услугу, да ме задовољи потпуно...
— Идеш ли му бар на гроб, јаднику?
— Нисам у почетку никако, а летос јесам... често. Стојан му побусао гроб великим зеленим бусењем... Он га је, јадника, и ожалио... А ја... ех!...
— Што бар не дође одмах по распусту, да седиш с нама овде ?... Него тако... изгуби здравље...
— Здравље!... А што ће ми сад здравље... коме оно треба?... Њему... је ли ?...
— Теби, синко, и нама... помисли на нас... А и њему, што ?... Све ће се то поправити. Међу младим лудима има тога... те кавге, али се то све поправи...
— Поправити?... Не може, мајко, зарасти исечено срце... оно је ишчупано, нема га више... Да нисам познала праву љубав, било би ми свеједно... ништа... Могла би продужити и овакав живот. Али ти не знаш шта сам ја изгубила... Све... Све!..
Ућуташе обе, и мати и кћи, оборише главе и предадоше се тешким мислима. Једна се чуди новом нараштају, како то све прима к срцу и не уме да се задовољи малим... Живи с другом! Па нека га, кад му се то свиди... Нека он не заборавља кућу, а онако... што?...
Љубица подиже главу као иза сна, и гледајући замишљено, проговори:
— И све ме зове к себи!... Мало, па ми се опет јави и зове... Лепо га видим... маше руком...
— Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш.
— Како могу да не мислим! Како могу!... Шта ћу да радим ?...
Ноћ се полагано навлачи, а оне још седе, шапућу и уздишу...
Трећега дана по доласку, Љубица се врати кући. Не хтеде се ни осврнути на молбе материне, братове и сестрине, да остане још са њима, да се мало прибере од тога бунила, да дође к себи.
— Не могу, не могу... Све ме нешто вуче тамо, као да ме чека нека важна ствар. Са вама говорим и гледам вас, а мислим о другоме... Не могу, не задржавајте ме!...
И она оде.
Путује потесом, шумом, прелази бистре планинске поточиће, а не види и не чује ништа... Од синоћ јој се нешто преокренуло. мислила је дуго, па одједном осети како јој се увуче у душу некакво ново страшно осећање... Оно само трује око себе, баца горчину и јед, сажиже, ништи... И једнако се само оно јавља и трепери у души, заклањајући собом све: и мисао, и суђење, и друге осећаје... Гледа сумануто, иде механички, а кроз главу јој само пролећу некакве испрекидане мисли...
»И Зорка остарела... Кажу не даје више млека, не тели се... А онај пут зарастао, куд смо пре ишли на реку... Чудно зацело : ревизор се љути што деца знају трећину читанчице на памет, а друге две трећине не могу ни да сричу... За колико бих могла истрчати уз онај голи Космај ?... Гојко ме онда звао да се пењемо... Његова Америка!«...
Лете, лете, мењају се као у калејдоскопу нејасне, испрекидане мисли, које немају никакве везе ни са њеним стањем ни са последњим догађајима... Све се испретурало, ускомешало у њеној помућеној врелој глави, читав хаос!...
Скоро је подне ; сунце бије озго, у теме.
Кад стиже пред вратнице, опази Богосава, који таман хтеде ући у двориште, па кад виде њу, изненади се и застаде...
— Баш ниси потревила, рече јој он, смешећи се демонски. Они сад тамо ручају, па да им поквариш весеље...
Љубица подиже главу и стаде се домишљати овим речима. Није их у почетку разумела. Одједном се прену и погледа свесно.
— Ко... ко руча ?!... запита она загушеним гласом, готово шапатом.
— Знаш ко... учитељ и Милица, одговори Богосав, и некако ђаволски кресну оком и насмеја се.
»Милица... откуд она ту?... Па у мојој кући!... Он је доводи у кућу, весели се са њом... А-а-а !«... отеже она гласно и ухвати се руком за груди.
— И ноћили су заједно... ту у соби, настави ћата, бирајући речи, и дајући им нарочит смисао при изговарању.
— И ти си пошао к њима?
— Нас двојица ћемо сад да путујемо... у смедеревску Јасеницу. Па ја да га зовем...
— Чекај, молим те ту... Заклони се у хлад под трешњу, па чекај... сад ћу ја.
Она одјури преко дворишта, заклањајући се дрвећем, па не уђе на врата, но обиђе и стаде под један прозор.
Јест, они су... По столу разбацане пилеће оглодане кости, коре и мрве од хлеба, тањири у нереду побацани по столу, или наслагани један на други... Ено и чашице ракиске, жути се на дну ракија... Тамо даље оно округло стакло, у њему игра, искри се чисто бело вино... По соби неред... Са њеног кревета разбацани јастуци, згужван ћилим... А-а-а!... Као да је нарочито гледао како би је што јаче увредио!... А њих двоје седе, загрљени, једно уз друго, и гледају се мутним, пијаним очима...
Љубици смрче пред очима... дође јој онај мушки лик црњи од пакла, одвратнији од ђавола. О, кад би га само могло нестати!... Она опет стаде, двоумећи: нешто је снажно вукло тамо у собу... Али што ће тамо ?... Да изнесе на видик и њој своја страдања, свој пораз... да јој да прилике да ликује над њом !... Не, не... Не тамо!... Али куд ће?...
Одједном се нечему досети, претрча двориште и изиђе пред вратнице, где је очекиваше радознао Богосав.
— Хоћете ли путовати кроз шуму? запита га она, гледајући неким светлим, необичним погледом, из кога бије смрт и вечна мржња. Лице јој беше све нагрђено и онакажено од неке унутрашње муке.
— Хоћемо ... или управо не знам ни ја. Тамо је све равница, нема планина. А што питаш ?
— Хоћеш ли да га убијеш?!... прошапта она неким пискавим, загушеним гласом, отварајући очи све више и гледајући пренеражена сељака право у очи, као да га сугестује.
— Хоћеш?... Пропусти га напред... па онако с леђа... ножем, пирни га... Само да те нико не види. Па ћу бити твоја!... Твоја, разумеш ли? Хоћеш?...
Богосав, пребледео од страха, дрхће, трзају му се вилице, а очи не може да одвоји од оних сјајних и суманутих очију, које пију, пију... и успављују..
— Како?... А што?!... једва промуца.
— Говори брже... сад, сад... Да га не оставиш жива!... Па чим дођеш... право у ону собу... Па ћемо онда нас двоје наставити весеље. Хоћеш?...
Богосав, готово занесен чудом, само да би се отресао ове изненадне страхоте, отвори уста и проговори брзо:
— Добро... учинићу, не бригај... А велиш после... сигурно? Немој да ме превариш!... осмехну се он усиљено.
— Знаш да сам после у твојим рукама. Можеш што хоћеш са мном...
— Добро, иди ти сад, склони се где, док ја њега изведем. До мрака ћу се вратити.
— Имаш ли нож?
— Не бригај, кажем ти, одговори он, прибирајући се полако и долазећи к себи.
Она се сакри у башту за неко густо ружино жбуње, а Богосав оде преко дворишта, машући главом.
— ’Натема је !... Луд сам ја да идем на робију, или још да изгубим и главу због њених враних очију!... Ехе-хе!... Биће, вели, моја... А докле ? Док нас не спетљају обоје, па... пхи! и он духну преко руке, па уђе у кућу.
Брзо изиђе отуд сама Милица, подигнуте главе, весела лица. Осврташе се бојажљиво, гледајући да нема кога ко би је видео. Потом обори главу и, замишљена погледа, пређе преко дворишта.
Љубица је сад први пут виде изблиза. Пролети јој кроз главу све, што је знала о њој : муж јој у војсци, ожењен још од осамнаесте године... свекар нека добричина... она доведена из сиротињске куће... Љубица је гута, гута погледом, сажиже врелим очима... Шта је ово ?!... Је ли могућно да овака жена има овако невин, овако детињи израз лица?... О, то су јој лице морали набавити сви демони из пакла!...
Млада, лепих црних очију, танких повијених обрва, нежна, чиста лица... неописана лепотица!... Иде брзо преко дворишта, а на лицу јој исписано некако невино, чисто детиње задовољство... И цело јој лице детиње, нежно... мала устанца скупљена, румене се танке уснице, мислиш сад ће да заишту лутку. И гледа наивно, као да је мало у свету живела, па не зна ништа... Иде тако замишљена и смешка се задовољно, детињски...
О, сад тек разуме Љубица шта је привукло Влајка, и с тога је његова кривица још страшнија, још одвратнија... Развратник, ужасни развратник!... Ах, што не може сад да скочи из заседе !... па.. па да је сву... Али нашто то ? Он, он је ту једини узрок свему... он треба и да страда... Ево и њега!...
Чим се затвори двориште за Милицом, на вратима се појавише Богосав и Влајко. Како се опремио! На њему је сеоско одело, окорамио двоцевку па иде весело, као човек, који је до овога часа пливао у задовољству... Смешкају му се уста, глади танке брчиће, а оним чудним очима сече као ножем... Љубица се шћућурила уза жбуње, отворила уста, па не дише... дави је нешто у грудима страшно, мути се све пред очима... навалише неки бурни осећаји, и она сад не мисли о оном, који пролази, весео, поред ње, не види га, него се чуди шта то бива у њој. Стеже... све више стеже!... Ах, па она ће да плаче!... Да ли?... Не, није то...
Вратнице се давно затворише и пријатељи замакоше у сокаке, а она се још мучи, трза се и осврће уплашено око себе... Шта је ово?... Докле ће да траје?... Или да није смрт?.... Ах, кад би то било!...
— И што ја не бих могла сад умрети обичном смрћу ?... Ето, један удар... капља и готово! А Гојко се мучио много:... Уф!... Гле, лакше ми је... добро је... Али се опет мути у глави. О-о-о !...
— Шта се то навлачи... црно, густо ?... Иде, иде... плива... све ближе... Не види се ништа!... Да није то капља ?... Ах, да седнем у ово жбуње...
И она се спушта на земљу, окреће се сокаку и гледа, гледа... тупим, животињским погледом. Образи јој сасвим упали међу вилице, јабучице искочиле, очи се увукле далеко унутра у своје станиште, па гледају отуд страшно, бесвесно; усне само понекад задрхћу, тргну се и опет се скупе, припију се...
Гле, дечко пролази сокаком... звиждуће и маше одељаном палицом... Одједном је завитла и удари о крушкову грану, која се пресамитила преко плота. Паде неколико жутих, зрелих крушака... једна се распрсла на двоје, па се беле полутине и преливају се на сунцу...
— Није то; шта оно беше друго, важније?... Не знам... Баш ништа не знам... и не могу да мислим.
А дечко поједе крушку, и таман да баци огризак, а поред њега протрча велики кер, гледајући преда се... Баш као наручен!... Дечко махну руком и скоро истога тренутка скикну кер... Скикну, зачуди се јамачно шта га то буди из дубока размишљања, па махну репом живо, трже се и стругну низа сокак... А дечко подвикну за њим, пратећи га очима и веселим погледом, док не замаче за врљике, па онда дохвати палицу и стаде разгледати крушкову грану, нема ли још која зрела жутица...
— Ах, па ја га знам! То је од оних првих Гојкових четвртака... Или није?... Не знам, ништа не знам... А шта сам оно мислила ?... Чекај !... Није то... није то... нешто лепше... Или није лепше... није ништа лепо... Не знам!...
Сад јој стадоше ноге одскакати од земље, усне се трзаху јаче и јаче... обузела је дрхтавица. Сети се сад да има нешто страшно, ужасно... ту је око ње, где ли... не зна ни она... Не зна ни шта је ни о чем је, али је страшно... нечувено... страшније од свега до сада... некаква катастрофа !... И то је оно што јој је омотало очи и ум црним застором, те не види ништа... Али шта је, шта је ?... Ужас, треба бежати... дај да се бежи!... Не могу ноге да се покрену... Она обори главу и замисли се...
Прогнаше деца чопор говеда на пашњак... Запрашио се сокак, прашина трепери према сунцу и прелива се од пепељаве и беличасте у љубичасту боју ... Деца носе започете корпе, одељане витке или очишћену лозу да продуже рад... Краве наиђоше под крушку, где је опало мало лишћа и остала која зелена крушка... Опружише вратове, дунуше снажно у прашину и покупише лишће и крушке... Једна младица, јамачно првешка, мало нежнијега срца, рикну протегнуто, па продужи пут за друштвом... Олакшала је чежњу материнскога срца...
И опет мисли, и опет пролазници, и тако редом, час за часом, ћути и гледај, гледај, гледај... а у глави се само мути и комеша...
Одједном је обасјаше коси, врели зраци... Она. се трже... Шта је ово ?... Где је она?... Ах, одједном се сети онога страшног... Коса јој се стаде одвајати од главе, срце се следило, стало, не куца нимало... И она се сва окаменила... Ужас!... Које је доба ?... Заранци... Па он је већ мртав... мртав!... убијен!... А онај ће сад доћи, тек што није дошао. Казао је до мрака... Јест, сећа се!... И он ће тражити награду!... Он?!... Он... То ће бити четврти!... А она се већ решила, решила се!... Брже, брже да не буде доцкан!...
И она трчи, сплеће се и опет трчи, али јој се чини да се не креће с места... Брже, смркнуће се!.. Гурну врата... гле, отворена!... У кујни нешто клопара... она ,се уплаши, застаде... Чује се кашаљ... Ах, то је Стојан... Кад је он дошао ?... Или је био овде од јутрос, па сад спавао ?... Полако, на прстима... Соба није закључана ... Ено ормана! Ту је!... Само да извуче ону горњу фијоку... Гле како се сија челична, никлована цев... А револвер кратак, мали као каква играчка... Видиш, стоји велика мрља на застирачу од ормана... извесно је од вина... Али брже !...
Она зину, подиже руку и осети хладан челик на врелим уснама... Пријатно је ово осећање, али она нема кад... Рука дрхће... дрхће... она подмеће и другу... Прсти се заплели ... не може да намести кажипрст на обарач... Ха, ево !... Вуче... Обарач се покрену и чини јој се застаде... Она се спреми да повуче јаче... али истога тренутка нешто необично груну... задими се... гурну је некуда снажно, и она се претури...
Стојан се трже, ослушну... и одједном му дође пред очи цела ужасна истина. Диже му се коса на глави, појури преко кујне и отвори собна врата... Задахну га дим од барута... А доле на поду бели се онакажено, слабо лице, из уста тече крв...
— Братићу!... Браћо!... Помоћ!... дрекну он и истрча на сокак, вичући по селу из свега гласа.
А сунце трепери и блиста се... румене се веселом чаробном светлошћу његови зраци... оно се спушта величанствено и мирно, као да оставља цео свет у срећи, као да нигде у свету нема бола ни чемера.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|