Светислав и Милева/28
5.
ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊА
ДАНИЦА: О Милево, о Милево!
МИЛЕВА: Ти весницо беде и несреће, престани скорбне доносити гласе. Та од смрти ништа ми се горе догодити не може.
ДАНИЦА: О, каква вест, каква вест! Царица Милица овамо долази.
МИЛЕВА: Боже! У овај час! Иди, не дај — не дај да овамо дође!
ДАНИЦА: Твоја мати!?
МИЛЕВА: Забрани, предупреди, гледај да овамо не приступи.
ДАНИЦА: Милево, Милево, ти си у изумљењу! Мати твоја долази!
МИЛЕВА: Она да очима гледа како њену кћер на губилиште воде; како јој пламен лице руши, лице њене мезимице, коју је онако нежно, онако силно љубила! Не! Мајка ће се распасти од туге. Моју муку да не гледа очима! Иди, зови ми Османа.
ДАНИЦА: За Бога, Милево!
МИЛЕВА: Иди, не оклевај! Часови лете. Одавно сам мајци мојој мртва: нашто да ме наново сахрањује?
ДАНИЦА: Боже, о Боже!
|