Светислав и Милева/27
4.
ОСМАН, ПРЕЂАШЊА
ОСМАН: Царице! Ја у име султаново долазим.
МИЛЕВА: Султанова воља за мене је закон.
ОСМАН: Ја ти не носим пријатну вест.
МИЛЕВА: Овом сам се напред могла надати.
ОСМАН: Ти си на смрт осуђена.
МИЛЕВА: Неправедно. Османе, велико си бреме натоварио на твоју душу. Но и тебе чека судија.
ОСМАН: Време је приспело, да на губиште пођеш.
МИЛЕВА: Моја је једна молба: да ми неколико часова самој поклониш за спасеније душе моје.
ОСМАН: То не може да буде.
МИЛЕВА: (гледа га са сажаљењем). Не може?! И онога би ме ради раставити, што није у вашој власти!
ОСМАН: Време је кратко: полазити мораш.
МИЛЕВА: Кад би се ти на вечити пут справљао ономе судији, који црну утробу твоју види, где не помаже лаж, ни лукавство, ни ласкање; па да ти не даду ни помолити се овоме страшном судији за твоје црне грехе . . .
ОСМАН: (стресе се). Остави то!
МИЛЕВА: (продужи). Кад би те овај велики судија запитао: „Зашт' се бар не покаја, грешниче? Зашт' не посла напред молитву чисту, да ти се злочинства опросте, или казна умекша?"
ОСМАН: Ама, не говори тако!
МИЛЕВА: И ти да помислиш у себи: Ја бих могао милостивог Бога ублажити, муке паклене уталожити; ал' ми један човек није дао. — Какав би ти се чинио тај човек?
ОСМАН: (у трепету). Моли се де! Само престани од такових речи. (Отиде).
МИЛЕВА: Боже, који си човека створио, и најхуђе срце чује глас твоје вечите истине, али му страсти заглушују уши.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|