Родољупци/4
Позорје четврто
НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ
НАНЧИКА (поклони се): Господа се веселе, како ми се види.
ЛЕПРШИЋ.: Ево, госпођа Нанчика биће тако добра да нам начини српске кокарде.
ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо ми молимо!
НАНЧИКА: Из драге воље.
ЛЕПРШИЋ: Свака кокарда коју из ваше руке примимо биће нам штит против непријатеља наши'.
НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар 'оћете да носите по две?
ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске.
НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска?
ШЕРБУЛИЋ: Шта, Српкиња, па не зна ни каква је боја српска!
НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви.
ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја... опростите, то мој посао није, него ево господин Лепршић, он је од ученог реда.
ЛЕПРШИЋ: (збуњено): Да! Силни Стефан имао је заставу на којој је архангел Михаил стајао, и помоћу овога толике су победе добивене.
НАНЧИКА: Ако ће на кокардама бити архангел Михаил, то ја не умем начинити.
ШЕРБУЛИЋ: То није нужно; само српске боје, па мир. Ја мислим то је доста, господине Лепршићу.
ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској. Кад су наши преци овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и изгубило што је год народно. Па би најпосле изгубили били и име, као што су и по црквама увели били маџарске протоколе крештајеми'.
ШЕРБУЛИЋ: То је заиста најбезбожније дело што су могли учинити.
ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили.
СМРДИЋ: Право су имали.
НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено.
ЛЕПРШИЋ: А ми? Докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши?
ГАВРИЛОВИЋ: Молим, господине Лепршићу, ови маџарски протоколи уведени су од неколико година, је л' те?
ЛЕПРШИЋ: Да су могли, они би их увели пре потопа.
ГАВРИЛОВИЋ: Верујем. Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда кад сте се ви родили није било протокола маџарски'?
ЛЕПРШИЋ: Немојте ви узимати што родитељи с децом из моде раде, него гледајте шта Маџари с нама чине. Ја сам Шандор, то је истина, ал' сам бољи Србин него макар који други.
ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): А зар такав не може бити и Пишта?
ЛЕПРШИЋ: Пишта је име варварско, које су Маџари пренели из Азије, а Шандор се може претворити у Скендер.
ГАВРИЛОВИЋ: Скендер је турски.
ЛЕПРШИЋ: Ништа зато, и фес је турски, ал' је опет наша народна ношња.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|