Родољупци/29
Позорје десето
ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ
ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор? Шта се чини то?
ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна?
ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају?
ЖУТИЛОВ: То је нама познато.
ЗЕЛЕНИЋКА: Па шта сте скрстили руке? Шта се не спремате?
СМРДИЋ: А шта знамо чинити?
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта знате чинити. Што не копате редуте? Откад ја вичем да се копају редути! Гди су барикаде? Сви на ноге, па се оружајте!
ШЕРБУЛИЋ: Ми не умемо тући се.
СМРДИЋ: Ми смо у одбору.
ЛЕПРШИЋ: Ја би', али шта један човек може чинити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности! (Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти српство.
НАНЧИКА: Право кажете. (Изнесе из друге собе сабљу коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.)
ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати.
ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи! Овај срам да подносимо? Не, у ком ври српска крв, на оружје!
ШЕРБУЛИЋ: На оружје, макар сви изгинули!
СМРДИЋ: Тако и јесте. Шта се имамо бојати?
ЛЕПРШИЋ: Гди су ти Маџари, нека дођу само!
СМРДИЋ: Дајте овамо Нађ Пала да му сечемо дуван на глави.
ШЕРБУЛИЋ: Право, дајте га!
ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је барјак? Без барјака не може се војевати!
ШЕРБУЛИЋ: Тако је! (Отрчи и донесе барјак.)
ЗЕЛЕНИЋКА: На ову свету заставу сваки да се закуне! (Чује се топ.) Што је то?
СМРДИЋ (уплашен): Маџари!
ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако!
ЗЕЛЕНИЋКА: Куд ћемо сад?
ЖУТИЛОВ: Забога, пропали смо!
ЛЕПРШИЋ: Брже да се пошаље пандур да види шта је. (Истрчи напоље.)
СМРДИЋ: Лепо сам ја говорио да бежимо у Сервију. (Међутим му женске побацале оружје, Зеленићка побегла под кревет. Нанчика и Милчика шћућуриле се у једном углу собе.)
ЖУТИЛОВ: Куд се знам окренути? Враг да носи и Војводину и све!
СМРДИЋ: Убио бог који је први започео!
ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали.
ЛЕПРШИЋ (врати се): Маџари су три штације далеко. Дакле, сутра ако стигну.
СМРДИЋ: Брзо да се бежи.
ЖУТИЛОВ: Нанчика, брзо спремај што имаш.
ЗЕЛЕНИЋКА (испод кревета): Забога, поведите и мене.
ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, брзо да се товари! (Побегне.)
ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако, еј, наопако! (У метежу сви, осим Гавриловића, разбегну се.)
ГАВРИЛОВИЋ: Куд сам ја пристао? Ако с њима пођем, они ће викати да сам мађарон а смем ли, опет, овде остати, гди су толико глобили и отимали? Бедни народе, на кога ти спаде да се за твоју срећу брину! Они који су се на рачун твој обогатили беже; а што ће бити с онима који не могу бежати, који су стари, слаби или болесни, о том се нико не брине. Тешко теби, народе: ти страдаш, а они се радују; ти пропадаш, а они се богате! — Но. судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа' идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају (одлази).
Завеса
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|