Rodoljupci/29
Pozorje deseto
ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI
ZELENIĆKA: Gdi je taj odbor? Šta se čini to?
LEPRŠIĆ: Šta, gospoja ujna?
ZELENIĆKA: Znate li vi da se Madžari vraćaju?
ŽUTILOV: To je nama poznato.
ZELENIĆKA: Pa šta ste skrstili ruke? Šta se ne spremate?
SMRDIĆ: A šta znamo činiti?
ZELENIĆKA: Šta znate činiti. Što ne kopate redute? Otkad ja vičem da se kopaju reduti! Gdi su barikade? Svi na noge, pa se oružajte!
ŠERBULIĆ: Mi ne umemo tući se.
SMRDIĆ: Mi smo u odboru.
LEPRŠIĆ: Ja bi', ali šta jedan čovek može činiti.
ZELENIĆKA: Sram i stid! Vi potomci Dušanovi? Odite, rodoljubice, da mi operemo obraz narodnosti! (Uzme pušku koja je u uglu visila.) Mi ćemo spasti srpstvo.
NANČIKA: Pravo kažete. (Iznese iz druge sobe sablju koju pripaše, a Milčika uzme dva pištolja.)
ZELENIĆKA: Sad vi bežite kuda znate, mi ćemo ostati.
LEPRŠIĆ: Šta, Srblji! Ovaj sram da podnosimo? Ne, u kom vri srpska krv, na oružje!
ŠERBULIĆ: Na oružje, makar svi izginuli!
SMRDIĆ: Tako i jeste. Šta se imamo bojati?
LEPRŠIĆ: Gdi su ti Madžari, neka dođu samo!
SMRDIĆ: Dajte ovamo Nađ Pala da mu sečemo duvan na glavi.
ŠERBULIĆ: Pravo, dajte ga!
ZELENIĆKA: Gdi je barjak? Bez barjaka ne može se vojevati!
ŠERBULIĆ: Tako je! (Otrči i donese barjak.)
ZELENIĆKA: Na ovu svetu zastavu svaki da se zakune! (Čuje se top.) Što je to?
SMRDIĆ (uplašen): Madžari!
ŠERBULIĆ: Ej, naopako!
ZELENIĆKA: Kud ćemo sad?
ŽUTILOV: Zaboga, propali smo!
LEPRŠIĆ: Brže da se pošalje pandur da vidi šta je. (Istrči napolje.)
SMRDIĆ: Lepo sam ja govorio da bežimo u Serviju. (Međutim mu ženske pobacale oružje, Zelenićka pobegla pod krevet. Nančika i Milčika šćućurile se u jednom uglu sobe.)
ŽUTILOV: Kud se znam okrenuti? Vrag da nosi i Vojvodinu i sve!
SMRDIĆ: Ubio bog koji je prvi započeo!
ŠERBULIĆ: Nesreće, kad nisu bili vredni da nisu ni ustali.
LEPRŠIĆ (vrati se): Madžari su tri štacije daleko. Dakle, sutra ako stignu.
SMRDIĆ: Brzo da se beži.
ŽUTILOV: Nančika, brzo spremaj što imaš.
ZELENIĆKA (ispod kreveta): Zaboga, povedite i mene.
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, brzo da se tovari! (Pobegne.)
ŠERBULIĆ: Ej, naopako, ej, naopako! (U metežu svi, osim Gavrilovića, razbegnu se.)
GAVRILOVIĆ: Kud sam ja pristao? Ako s njima pođem, oni će vikati da sam mađaron a smem li, opet, ovde ostati, gdi su toliko globili i otimali? Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! Oni koji su se na račun tvoj obogatili beže; a što će biti s onima koji ne mogu bežati, koji su stari, slabi ili bolesni, o tom se niko ne brine. Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate! — No. sudbina je naša od Kosova da prošlost oplakujemo. Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda' idem da ne čujem kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju (odlazi).
Zavesa
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|