Похвала лудости 1
Похвала лудости
[уреди]
1 Може свет да прича о мени што му је драго (јер ми није непознато како Лудост пролази рђаво и код најлуђих), ипак сам ја, једино ја, велим вам, кадра да увесељавам и богове и људе. Непобитан је доказ мога тврђења то што чим сам ступила пред ваш многољудни скуп да проговорим коју реч, на вашим лицима је очас засијала нека нова и неуобичајена веселост: одједном сте подигли чела, поздравили ме с тако радосним и тако пријатним осмехом и пљескањем да ми се заиста чини да сте се сви, сјативши се са свих страна, напили нектара Хомерових богова, помешана с биљним соком што растерује жалост, док сте малочас седели жалосни и мрачни као да сте тек изишли из Трофонијеве пећине. Као што се обично дешава, када сунце после оштре зиме покаже земљи своје весело и сјајно лице, или када поново заћарлијају благи пролећни поветарци и када све изненада промени изглед, а подмлађена природа се заодене свежим бојама, исто тако је и моје присуство изазвало промену на вашим лицима. Оно што велики говорници једва могу постићи дугим и промишљеним говором да би растерали тешке бриге слушалаца, ја сам то постигла отпрве самом својом појавом.
2 Одмах ћете сазнати због чега сам се данас појавила међу вама у овом несвакидашњем оделу, само ако вам не буде тешко да ми поклоните своју пажњу, али оне не сме бити као на светим проповедима, већ напрегните уши као кад слушате вашарске телале, лакрдијаше и шарлатане, баш као што је наш при јатељ Мида слушао Пана. Јер ме обузела жеља да за неко време преузмем међу вама улогу софиста, али не софиста оне врсте који и дан-дањи трпају омладини у главу некорисне лакрдије и уче је већој упорности у препирању него што је налазимо у свађи жена, већ ћу подражавати старима који су више волели да се називају софистима, само да би избегли озлоглашено име мудраца. Њихов је главни задатак био да похвалама величају богове и јунаке. Али ви сада нећете чути похвалу ни у част Херкула ни у част Солона, већ у част моје личности, тј. у част Лудости.
3 Право да вам кажем, ја презирем мудраце који проглашују највећом будалом и бестидником онога који се сам хвали. Нека таква човека сматрају колико хоће лудим, морају признати да је пристојан. Јер шта је пристојније него да Лудост труби сама о својим заслугама и да сама себи пева славопојке? Ко би ме могао боље насликати од мене саме ? Да нисам случајно некоме боље позната него самој себи? И чини ми се да сам ја у томе чеднија од већине великих и мудрих људи овога света, који обично из неке лажне стидљивости изнајмљују каква улижљива говорника или празнословна песника од којих слушају похвале које нису ништа друго до пресна лаж. Међутим, вајни господин плашљива изгледа шири перје као паун, шепури се на речи ласкавца који сметењака упоређује с боговима, који га истиче као највиши пример свих врлина, мада зна да је он од тога бескрајно далеко, који кити свраку туђим перјем, који покушава да црнца начини белим; речју, који од муве прави слона.
Најзад, ја се држим познате народне изреке која ти допушта да се хвалиш само ако немаш другог хвалиоца. Па ипак ме покаткад хвата језа због држања људи: рекла бих да је то незахвалност или немарност. Иако ме сви они дубоко поштују и радо примају моја доброчинства, ипак се после толико векова није нашао нико ко би једним захвалним говором прославио Лудост, док су разни Бузириди и Фалариди, грознице квартане, муве, ћелавост и друге страхоте те врсте пронашли људе који су жртвовали своје снаге да би их овековечили у брижљиво састављеним похвалама. Од мене ћете пак чути говор неприпремљен и говорнички недотеран, али утолико истинитији.
4 Немојте мислити да ово говорим због тога што хоћу да се размећем својим даром, као што чини већина говорника. Тако се они, као што знате, иако су целих тридесет година састављали један говор, који је често само компилација, ипак заклињу да су га написали за три дана, тако рећи од шале, или су га казивали у перо. А мени је, напротив, увек било најдраже што могу да говорим оно што ми тренутно падне на памет. Зато нека нико не очекује да ћу, по угледу на свакидашње говорнике, дати дефиницију саме себе, а још мање поделу. Ни једно ни друго се не би слагало с мојим бићем: јер како ће неко да ме окује у границе кад се моја моћ протеже тако далеко по свету, како ће неко да ме подели кад ме читав људски род поштује као божанство? И онда, каква смисла има представљати дефиницијом тако рећи моју сенку и лик, кад сам лично пред вама и кад се гледамо очи у очи? Ја сам, као што видите, она права дароватељица добара коју Латини зову Стултитиа а Грци Мориа.
5 Него зар сам морала и то да кажем? Као да ме не би одало само лице, као да ми на челу не пише ко сам! Или, ако би ко тврдио да сам Минерва или Мудрост (Софиа), већ би га поглед на мене утерао у лаж; чак да не проговорим ни речи, мој лик ће ипак бити право огледало моје душе. На мојим образима нема места за мазање: што носим у срцу, то казује и моја спољашњост. Свуда сам и увек једнака самој себи у тој мери да ме не могу сакрити ни они који се прикривају под маском и именом Мудрости, па шећкају као мајмуни у пурпурном оделу или магарци у лављој кожи. Свеједно што се упињу из петних жила да се претварају, ипак однекуд провире магареће уши и одају Миду.
Тако ми Херкула, незахвални су ти враголани који се, иако су ми највернији следбеници, стиде мога имена пред целим светом, и често га приписују другима као срамно и нечасно! И зашто не бисмо те људе, који су стварно μωρότατοι (будале и по), а овамо би хтели да изгледају мудри као Талет, с пуним правом назвали μορωσόφοι (мудрим будалама)?
6 Јер ми изгледа згодно да и с те стране подражавам нашим говорницима који сматрају да су равни боговима ако се могу појавити као пијавице с два језика, и мисле да су учинили нешто велико ако латинско штиво прошарају овдеонде неким грчким речима као украсом, па чак ако им ту и није место. Даље, ако не знају старих израза, онда извлаче из каквих убуђалих књижурина четирипет старинских речи којима засењују очи слушаоцу, тако да они који их разумеју још више цене своје знање, а они који их не разумеју утолико више им се диве уколико их мање разумеју. Зато наши људи налазе не мало уживања и у томе што поштују нарочито оне ствари које су им најнепознатије. А неки нешто сујетнији међу њима, да би другима изгледало као да све јасно разумеју, смеше се и пљескају и стрижу ушима као магарац узвикујући: тако је, тако је. Толико о томе, а сад ћу се вратити на ствар.
7 Моје име, дакле, знате, господо — какав надимак да вам дам? —Архилудаци,« што друго могу? Јер каквим другим часнијим именом може божица Лудост да ослови своје вернике? Али како многима међу вама није познато каква сам ја рода, покушаћу да вам то испричам с милостивом помоћу муза. Мој отац није било ни Хаос, ни Сатурн, ни Јапет, ни било који од оних отрцаних и прашњавих богова, већ Плутон, један једини отац богова и људи, иако се томе противе Хесиод и Хомер, па чак и Јупитер. На његов једини покрет се, данас као и некада, окреће горе и доле све свето и несвето: ратови, мир, краљевства, сабори, судови, јавне седнице, венчања, уговори, савези, закони, уметности, шале, збиље — ох, већ ми понестаде даха! — укратко, по његовој се вољи обављају сви јавни и приватни послови људи. Без његове помоћи сва она ситна песничка божанства, усуђујем се да кажем још више, чак ни они одабрани богови, или уопште не би постојали, или би просто, таворили »од домаће хране«. На кога се Плутон расрди, томе не може довољно помоћи ни Палада, и, обратно, коме је наклоњен, тај може и самом Јупитеру Највишем, упркос његовим стрелама, да намакне замку.
Поносим се што потичем од таква оца. Он ме није извукао из свога мозга као Јупитер своју намргођену и страшну Паладу; мене је родила Неота, најлепша и најведрија од свих нимфа. Ја нисам плод досадне брачне дужности, нити сам законито дете као бангави ковач, него су се моји родитељи спојили, што је кудикамо слађе, »у нежности и љубави« , као што вели наш Хомер. Мој отац, да не бисте били у заблуди, није онај Аристофанов Плутон, већ погнут под теретом година, већ слеп: о, онда је био још у напону снаге, пун младићкога жара, и не само жара већ и много више нектара кога се тада случајно беше натрескао на једној гозби богова у изобиљу и преко гуше!
8 Е, ако ме успитате најзад нешто о родном крају, јер се и данданас сматра да је за одлично порекло особито важно у коме је месту одјекнула прва дрека — нисам рођена ни на лутајућем Делу, ни на валовитом Океану, ни у засвођеним пећинама; моја домовина су она Срећна острва на којима успева све без орања и сејања. Тамо се не зна за рад, старост и болест; тамо не расте на њивама асфодел, слез, лан, вучји боб или пасуљ, нити какве друге трице те врсте; на све стране ти маме очи и ноздрве моле, панацеје, непенте, мајоран, амброзија,лотос, ружа, љубичица, зумбул — укратко, прави Адонисов врт. засвођеним пећинама
Рођена у таквом рају, нисам започела живот плачем, већ сам се, напротив, враголасто насмешила мајци. Ја ништа не завидим моћном Крониону што му је коза била дојиља, јер су мене на својим прсима отхраниле две врло пријатне нимфе: Мета, кћи Бахова, и Апедија, кћи Панова. И њих видите овде у групи мојих пратилаца и слушкиња. Ако желите да сазнате појединачно њихова имена, чућете их од мене, али ипак не друкчије него на грчком језику.
9 Ова овде што тако поносно уздиже обрве зове се φιλβυτία (Самољубивост); овој што као да се смеје очима и пљеска рукама име је κολακία (Ласка); ова што напола спава зове се λήνη (Заборавност); она тамо што се ослања на оба лакта прекрштених руку зове се μισοπονία (Лењост); ова с венцем ружа на глави и завијена у мирисни облак је ηδονή (Наслада); она тамо с неодређеним и изгубљеним погледом зове се άνοια (Лакомисленост); најзад, ова округла, дебељушкаста, с глатком кожом назива се τρυφή (Разузданост). Међу девојкама видите и два мушка божанства од којих се једно зове κώμος (Гозба) а друго νήγρετοζ ύπνος (Тврди сан). Помоћу ових верних слугу подвргавам под своју власт цео свет и владам и над владарима.
10 Сад знате моје порекло, моје васпитање и моје пратиоце. Да не би ко мислио да бесправно присвајам име божице, хоћу да покажем колико користи доносим и боговима и људима и како далеко допире моја моћ. Начуљите уши и слушајте! Неко је паметно написао да је битна особина богова управо то што помажу људима; па ако су по заслузи скупљени у савет богова они који су научили људе како се прави вино, како се сеје жито или им показали друге корисне ствари, зашто се не бих с правом назвала и сматрала алфом свих богова ја, која једина свима делим све добро?