Последња ружа (Милета Јакшић)

←Растанак

Последња ружа Писац: Милета Јакшић

У пролеће→

---

        ПОСЛЕДЊА РУЖА

Ружица бела у градини тужној
   У позну јесен самохрано цвета
Ко̑ бледа зрака поврх гроба нема
   Kо̑ светли санак преминула лета.

Чекала ваљда славуј да запоје —
   Ал’ место песме северац застуди,
Насташе магле и буре јесење,
   А вихор један рашчупа јој груди.

Тако се моје срце тебе сети
   И живне спомен на времена стара,
Ал’ још га већа само туга свлада
   Кад види јаву па се разочара.
 

---

Извор

• Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 13
• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 15

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 88 година.