Покондирена тиква/26

Извор: Викизворник

◄   Позорје 6. Позорје 7. Позорје 8.   ►

Позорје седмо


РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА


ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф.

РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.

ЕВИЦА: Мени је врло жао што не могу вашим језиком говорити, но ја ћу се постарати да што скорије научим.

РУЖИЧИЋ: Изјашчно, изјашчно! (Које различје между јеја и матери јеја.)

ЕВИЦА: Ја нисам знала ценити филозофе, но сад, како сам разумела како су у великој слави и чести, волела бих и слушкиња бити код филозофа него за себе прва газдарица.

РУЖИЧИЋ: Не подобајет ли сеј сопутницеју бити живота Свјатозарја Розичича?

ЕВИЦА: Високородни господин филозоф, кад бих срећна била јошт једанпут ваше очи на мене обратити, волела бих него најлепши виклер

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те диже до удивленија, допусти, прељубезнија Хелено, да торжество ово пољубцем украсим. (На ову реч Василије избуљи главу.)

ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити.

РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа љубјашчаго тја Свјатозарја.

ЕВИЦА: Ја се радујем. И зато желим да вам какав дар справим.

РУЖИЧИЋ: Највиспернији неба дар јест стихотворство.

ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили?

РУЖИЧИЋ:

Мати јест пањ стари,
Со својими дари.

ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили?

РУЖИЧИЋ:

Дафно моја, зри моје лице,
Недостојно тоже бурмутице

ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли?

РУЖИЧИЋ: Рујна боја ружице Ружичича јест то лице.

ЕВИЦА: Молим, слатки господин филозоф, ја то нисам разумела, не би ли доброту имали простије ми казати.

РУЖИЧИЋ: Најпростије јест то да је за никакву боју не знам кромје црвене.

ЕВИЦА: А где је бурмутица?

РУЖИЧИЋ: Отишла је во своја си

ЕВИЦА: еј, тешко си га мени! (Отрчи.)

РУЖИЧИЋ: (сам): Њест ли сија боља од матере јеја? Воистину, сеј образ јест идилскаго живота, сију да возму аз в супругу, не марећи что со материју јеја будет.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.