Pokondirena tikva/26
| ◄ Позорје 6. | Pozorje 7. | Позорје 8. ► |
Pozorje sedmo
RUŽIČIĆ, EVICA
EVICA: Službenica ponizna, svetli gospodin filozof.
RUŽIČIĆ: Mir tebje, Heleno, očesa tvoja zvjezdonosno bleščat.
EVICA: Meni je vrlo žao što ne mogu vašim jezikom govoriti, no ja ću se postarati da što skorije naučim.
RUŽIČIĆ: Izjaščno, izjaščno! (Koje različje meždu jeja i materi jeja.)
EVICA: Ja nisam znala ceniti filozofe, no sad, kako sam razumela kako su u velikoj slavi i česti, volela bih i sluškinja biti kod filozofa nego za sebe prva gazdarica.
RUŽIČIĆ: Ne podobajet li sej soputniceju biti života Svjatozarja Rozičiča?
EVICA: Visokorodni gospodin filozof, kad bih srećna bila jošt jedanput vaše oči na mene obratiti, volela bih nego najlepši vikler
RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te diže do udivlenija, dopusti, preljubeznija Heleno, da toržestvo ovo poljubcem ukrasim. (Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.)
EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti.
RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljubljenaja Heleno, no nimfa ljubjaščago tja Svjatozarja.
EVICA: Ja se radujem. I zato želim da vam kakav dar spravim.
RUŽIČIĆ: Najvisperniji neba dar jest stihotvorstvo.
EVICA: Molim, jeste li što od moje matere dobili?
RUŽIČIĆ:
- Mati jest panj stari,
- So svojimi dari.
EVICA: Niste li kakvu burmuticu dobili?
RUŽIČIĆ:
- Dafno moja, zri moje lice,
- Nedostojno tože burmutice
EVICA: Molim vas, niste li kakav plavetni papir našli?
RUŽIČIĆ: Rujna boja ružice Ružičiča jest to lice.
EVICA: Molim, slatki gospodin filozof, ja to nisam razumela, ne bi li dobrotu imali prostije mi kazati.
RUŽIČIĆ: Najprostije jest to da je za nikakvu boju ne znam kromje crvene.
EVICA: A gde je burmutica?
RUŽIČIĆ: Otišla je vo svoja si
EVICA: ej, teško si ga meni! (Otrči.)
RUŽIČIĆ: (sam): Njest li sija bolja od matere jeja? Voistinu, sej obraz jest idilskago života, siju da vozmu az v suprugu, ne mareći čto so materiju jeja budet.
|