Покондирена тиква/25
| ◄ Позорје 5. | Позорје 6. | Позорје 7. ► |
Позорје шесто
ЕВИЦА дође лагано пак седне
ВАСИЛИЈЕ: Гди је решконта?
ЕВИЦА: Уби ме!
ВАСИЛИЈЕ: Шта?
ЕВИЦА: Уби ме!
ВАСИЛИЈЕ: Гди је решконта?
ЕВИЦА: Изгубила сам.
ВАСИЛИЈЕ: Ох! (Седне.)
ЕВИЦА: Ах! ...
ВАСИЛИЈЕ: Шта ћу сад? ...
ЕВИЦА: Ти си магарац што си ми дао.
ВАСИЛИЈЕ: Ти си магарица што си је примила кад ниси вредна била чувати.
ЕВИЦА: Сад нећу моћи начинити хаљине по моди и . . и ... и! (Плаче.)
ВАСИЛИЈЕ: У... у...! Сад те опет не могу узети.
ЕВИЦА: Ја ћу скочити у бунар.
ВАСИЛИЈЕ: Ја ћу се убити
ЕВИЦА: Ја луда, што сам је тамо оставила'
ВАСИЛИЈЕ: Гди си је, до триста врага, оставила?
ЕВИЦА: У бурмутици. А моја несрећа мати дала филозофу.
ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.)
ЕВИЦА: Васо!
ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да. Није он снио нумере него ја.
ЕВИЦА: Стани мало, Васо, мени нешто на памет паде. Он је мене и тако просио, да се учиним у њега заљубљена, ваљда ћу му лакше моћи изварати
ВАСИЛИЈЕ: Шта, у њега заљубљена? Ту шалу ја нећу да пробам.
ЕВИЦА: Зар се ти сумњаш о мени?
ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али. .
ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони док ја с њим свршим.
ВАСИЛИЈЕ (страшљиво): Евице, немој се шалити, ти знаш да ме то вређа. Ја ћу бити близу, јеси ли чула? (Удаљи се.)
ЕВИЦА: Ах, боже, сад ми помози!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|