Погибија Јаћима Меденице

←Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин

Погибија Јаћима Меденице  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Ослобођење→

Ових дана кад је најављивана много припремана и ретка светковина свесловенскога соколскога слета у престоници, онај чији ћемо подвиг, тим поводом, покушати да испричамо, није за њу показивао чак ни обичнога интересовања. И не само да није показивао ни обичнога интереса, него се донекле и љутио на сличне честе и скупоцене параде, које, како је он волео да говори, толико коштају овај иначе оголели и ојађени народ. „Чим“, вели, „овом ситом и бесном Београду понестане пара, а он дај неко славље, измисли тек ма шта било, то они јадни и блесави депутирци, отуд из народа, поне си и потроши сву ону, с тешком муком уштеђену и злеуду цркавицу. А Београд, после тога, опет удари у бес и расипање, док оном голом народу не остаје ништа него да и даље љушти ону пројетину и пасуљ, од којих пре времена остари и пропада.“

Тако је он, отприлике, придиковао и својој жени, којој није хтео да опрости што увек, о тим нежељеним и скупим свечаностима, о ручку и вечери не може бити ни помена, и што мора тек увече да је види онако пропалу, сву издрмусану и промуклу, као да се довукла право из Главњаче, а не са тих назор свечаности. „Вучеш се“, вели, „тамо по тим сокацима и Теразијама цео божји дан, па ми се вратиш кући сва иштипана и модра, и то ти је неко вајно уживање! Биће теби уживања ако те о првој паради припетљам за ногу као какву кокош, па да ми кљуцаш у месту као што и приличи доброј и уредној домаћици, а ја кад се вратим, да ручак буде готов на асталу и да ме дочекаш као домаћина човека. Ја, вели, ово што сам скунаторио, скунаторио сам јер сам капао над својим послом и трговином, а да сам шишао и вијао по парадама као ти, савијао бих сад негде грбачу под неким тешким товарима и балама, а ти не би носила шешир од триста динара, нити би беснела као што сад бесниш.“ Дакле, овај и овако жестоки опозиционар свечаности по имену Јаћим Стричевић-Меденица, који се тако о њима изражавао, и на њих се окомљавао пред својом женом, па и пред својим асталским друштвом у кафани, говорио је тако потпуно свесрдно и од срца, јер је тачно тако мислио и осећао о свима божјим парадама и свечаностима, из дубине душе. И пред друговима, дакле, кафанским говорио је он исто овако строго и неумољиво, безмало још строжије и неумољивије, и то је свима познато, па је, неколико пута, и позиве добијао из кварта са три црвене штрикле и саслушаван био прилично незгодно и у антидржавном смислу. „Бога му“, говорио је он, „и са тим и таквим џумбусима! Кад год је неки такав циркус, ја останем и гладан и жедан, и видим да ћу због њега или ону жентурину морати да најурим, или апсу да напипам. Жена, вели, тамо по сокацима, а ни у једну кафану не можеш ни да привириш, јер су све препуне оне божје говеђине што се из целе земље овамо слегла и набила. Па чак ни у Малом Мокром Лугу не можеш ни чокања ракије да нађеш, и ја морам сваку такву параду, као неку праву маларију, да одболујем, и три дана не могу као човек да се

Овакви су, отприлике, погледи и назори Меденичини О наведеним светковинама и парадама одувек били, нити је покушавао ма кад да их крије, нити се устезао да их, кад год му се указала згода, искаже јавно и отворено и после свих напоменутих опомена и незгодних саслушавања у антидржавном смислу. „Једанпут се“, вели, „мре, па нека ме стрељају! Кад нисам погинуо и главу изгубио у свесветскоме јуришу, нека, вала, платим главом због тих парада и светковина, чудна ми чуда! Искапићу цео литар комовице пред стрељање, па ми све равно до Косова. Ударај после и гађај, ако ти је воља и хаубицом и мерзером, и оном бертом што је гађала Париз, баш ме ич није брига!

И, ето, са таквим истим погледима и назорима дочекао је он и ону чувену и ретку свечаност генералног словенског слета, о којој је напред било речи, и о којој осоколи тако рећи на један чисто историјски начин, да му је требало и више од три дана да је правилно одболује, а већ да је заборави, То не би могло ни да се замисли.

Пробудила се тога јутра, још пре сванућа, жена Јаћимова, дрмусала га најпре помало и опрезно, па све јаче и чешће, и кад се Јаћим расанио, она му се умиљато обратила: „Јаћиме, болан,“ говорила му је она, „ајде, Јаћиме, устани, па да идемо и да заузмемо место. 'Ајде, каже, молим те, послушај ме бар једном у животу, не виђа се ово свакога дана. Ја и ти нећемо ово доживети. Па сâм кажи: кад би ми још могли да идемо, рецимо на пример, до Златнога Прага или до Варшаве?“ Још синоћ му она уши пробила свео томе истом, па је то Јаћим целе ноћи сањао и сетио се тога чим се освестио. Прибрао се и прикупио брзо, па се још више надуо и наљутио што га, без сваке потребе, буди. „Зар си ти заборавила“, вели јој он, „да је теби главна и прва дужност да ме поштујеш, да ме као господара свога слушаш и да ми се покораваш? Па кога ме ђавола онда не слушаш? Зар сам ти једанпут говорио: пази ти, жено, на своју кућу и образ свој чувај, а параде остави онима што зјала воле да продају. Не поводи се ти за овим данашњим Београдом. Ето, то ти је мој савет.“

„Чуј, Јаћиме,“ каже она опет, „помисли, болан, да ти је ово све тако рећи пред саму кућу дошло, ту ти се, тако рећи, наместило, ту ти под нос дошли људи из бела света, а ти се ту излежаваш као да ти се никад више прилика неће дати да спаваш. 'Ајде, каже, да видиш оно што никад у животу видео ниси, ниси, нити ћеш икад видети. — „Не џвонкај ми,“ одговара јој Јаћим, „чујеш ли што ти кажем? Остави ми се, молим те, тих твојих маневри, знам ја њих добро; него пусти ме да се к'о послован човек одморим и издувам, па да сутра рано заогрнем рукаве и зарадицу своју, од које живимо и животаримо, одрадим. Не падају никоме печене шеве у уста, јеси ли ме разумела?“ „И камен би тврди попустио“, преде она упорно, али стално помирљиво, „откад ти говорим. Тако те и за славе увек морам да преклињем и пред тобом богорадим, па су нам се људи и пријатељи већ и отпадили, и нико нам скоро више и не долази. Реши се, вели, ајде, немој ту као неки пањ да лежиш, па нити што осећаш, нити љубави какве за ову нашу домовину гајиш, као други патриоти што су, и на домовину своју сву ноћ и дан мисле и на седнице иду патриотске.“ „Како велиш: на седнице иду патриотске“, гњеви се на њу Јаћим, „а ја шта сам радио? Деде, шта сам ја радио? Зар ја ништа за ову домовину нисам доказао, кад сам три године коњоводац био под гранатама и остало у мрском ропству по нужди одлежао? Зар ти, вели, да ми то у очи кажеш, уместо да ми као ратнику човеку и супругу законскоме признаш, и опанке, ако тражим, да ми вадаш; као што су наши славни дедови Турцима вадали и господарима својим ласкали. Гледај ти, вели, ње, шта она зна, шта ми она ту нагважда! На патриотске, вели, седнице! Као да је то тешко ићи на патриотске седнице. Ама мазгу би' ја теби да утрапим, што наш језик и не разуме, па [да] је на леђа, преко јендека, заједно са товаром мораш да изнесеш!“

Познаје она добро Јаћима и зна да га је у сами живац дирнула, па би он сад развезао о рату да би се и сама светковина завршила, краја нигде не би било, те га прекида и почиње да му се улагује:

„Знам ја“, каже, „тебе, Јаћиме, да си ти патриот, и зар ти то мени треба да доказујеш? Зато сам се за тебе и удомила што си јунак био и за домовину се борио, па се нисам ни осврнула кад су ми говорили како не треба за тебе да пођем, јер си се душманину предао и стрељачки ланац срамно напустио. Знаш ти добро, вели, да сам се ја за тебе у инат удала и никога слушала нисам, него сам веровала да си ти исправан патриота и био и остао. Па зато те сад и зовем, параду ову и соколце да поздравиш и да видиш: зашта си се борио, три године ратовао и мазгу за Краља водио.“

Ето тако је она говорила, па су се Јаћиму густе веђе наједном намрштиле, а то ће бити услед спомена оног предавања непријатељу, те му се као намах грижња савести или тако нешто унутра разбудило. Зато је мало поћутао и чело протрљао, па је тек онда разложно одговорио:

„Добро, де, вели, 'ајде баш да те послушам, дечурлију ту, соколце, да посмотрим и да видим зашта сам се борио и крвавио, и да ли је то оних наших љутије' јада заслуживало.“

Обрадовала се жена Јаћимова, сунце је озарило, те све поиграва и помаже Јаћима да одело празнично одене, маншете му намести, и „машлију“ му празничну завеже. „3нам ја,“ вели, „кога имам: соколића мога и хероја; куд би он ову ретку прилику пропустио? Није Јаћим никад изрод ни Јуда Искариотски био, нити ће бити, нити би му ко то од мене смео пребацити.“

Обукао се Јаћим уз помоћ женину, па све на њему ново и фино, и капут је преко рамена пребацио, јер је тако навикао, и зими га није облачио него увек овако исто огртао. Упутио се Јаћим са женом заједно да згодно неко место изабере, одакле ће све соколце и соколице посмотрити и са непосредним уверењем кући повратити, те да му буде јасно и бистро: је ли се или није имао рашта борити и јуначку мазгу, што српски не разуме, водити.

А престоничке су улице, увелико, врвиле од светине, која је, упркос сунчане жеге, журила те да тротоаре, прозоре, дрвеће и друге разне видике заузме, одакле ће се трудити да не пропусти ништа од онога што, по спремљеном програму, треба да се изведе и проведе. Весео је изгледао тај свет, радосне куће са тробојкама, весела и бодра Јаћимова жена што је за њим све потрчкивала, хватајући га под руку чим би га сустигла; што се није усуђивала да чини све од саме свадбе, још кад су се венчали у Вождовачкој цркви, тамо на Душановцу, једнога дана чим се опаки рат завршио. Није Јаћим марио да га жена овако под руку држи, јер се тиме некако нарочито спутан и понижен осећао, али јој је сада то, по изузетку, допустио, да их она светина не би раздвојила и да тако жену своју, каква је таква је, не би изгубио. Али се мора напоменути, исто тако, да се Јаћим у овој гужви вије баш тако необично ни осећао, пошто је он по позиву своме на такве гужве одвећ био навикао. Куповао је Јаћим разну марву по вашарима и пијацама, за марвене трговце, па се тамо изврсно и особито извежбао да се између људи и стоке провлачи и мимоилази, и то тако вешто да су се и они људи, па и сама стока, просто њему, чим га угледају, са пута склањали. Обично је он, за те прилике, дебели шљивов штап носио, и само кад му се неко говече допадне, а он застане, стави штап под мишку, ухвати говече за реп, затури се и тргне колико год може, те тако на овај начин оцењује и проба: вреди ли дотично говече колико се за њега тражи или пак не вреди. Ето тај исти шљивови штап, подебео и већ излизан од употребе, понео је он и овом свечаном приликом, и са њим крчи пут енергично како себи, на првом месту, тако и жени, а међу оном безбројном светином иза које скоро да не потече млаз мутнога зноја од велике и жестоке јулске припеке. Крчи себи пут Јаћим и бори се, али нигде место не избира, јер му се негде чини друштво одвећ фино, а да би се с њим помешао, а негде је опет први и други ред већ одавно био поседнут. Али је и време пролазило, а светина све више и са свих страна пристизала, те Јаћим види да се нема куд и да се негде мора застати и осматрачка тачка заузети. Па је најзад, у другоме реду, једну бољу позицију пронашао, да га никаква сила не би могла потиснути, и ту се мудро и скромно укотвио и жену себи близу сасвим привукао. А у ствари, никад он и није човек нескроман био, нити се у прве редове истицао, иако су му се стари, истина доста давно, из саме Црне Горе и Брда доселили. Још мање је он намере какве имао да ма шта овде, на пример, манифестује, јер никад он гласка у сличним приликама није пуштао, нити пак своје душевно расположење откривао. Јер никога се не тиче шта он унутра осећа и размишља, само је његова дужност да се реда ради око себе пажљиво обазре, те да се увери: нема ли кога поред њега и око њега, да би се као сумњив чинио, или тако шта, те да би се знао управљати и определити.

Дакле, са том озбиљношћу и оним изразом прекаљенога ратника, али и прилично нестрпљиво, јер су га ноге почеле болети, чекао је Јаћим да једном почне та ретка церемонија која је толики народ на улицу примамила и за једно га исто место приковала.

И заиста, кад врло узрујани жагор наједном проже све присутне, како оне на прозорима начичкане, тако и шарене лесе на тротоарима укопане, кад настаде опште комешање и неисказани бес од плеска и тапшања, Јаћим остаде оно што је био, мудро миран и озбиљан, сем што његове буљооке очи, а у оној зачуђеној радозналости, нешто мало више напоље искочише.

Ускомеша се, дакле, онај народ, па се заталаса и занесе, јер се отуда указа чело поворке на које се са толико нестрпљења чекало, те се прво и пре свега зачуше звонки и продирни звуци фанфаре. Појавише се трубачи све на белим белцатим коњима, а за њима коњаници са заставама свакојаких соколских братстава и жупа. На њима су доламе, преко рамена и као крв црвених кошуља, пребачене, а на калпацима соколова пера. Тешке мотке застава ослоњене им на сјајним узенгијама. А тада, срчано и као подмлађено, као да наједанпут све оживе, дочекаше ову коњицу узвицима: „Живела коњица! Здраво, соколи наши!“

Што се самога Јаћима тиче, констатујемо овде: да се, тога момента, по његовом лицу као прели; нека врста нарочитога задовољства, нешто као поздравни осмех или појава једног устрепталог расположења, али јако уздржаног.

Као прекаљени пешак, припадао је Он сав овоме своме увек пресудноме роду оружја, док се о коњици никад није добро изражавао, па се може рећи да је ову донекле и презирао, те је далеко био и од саме помисли да јој ма какве почасти и овом приликом указује. И баш поводом ове коњице Јаћим се, уопште, реши да сву ову церемонију само хладно и пешачки посматра и критичким очима прати, јер, помисли он баш у том истом тренутку: ко мене овде плаћа да се ја, рецимо, дерем и своје грло, које за пазарне дане морам да штедим, злоупотребљавам..

Баш док је он тако мислио, зачуше се и звуци соколскога марша, па се иза ове музике појави вођство свих сокола, те Јаћим опет осети како га помало, али врло помало, патриотски жмарци почеше подилазити.

Било је ту, уистини, старих ветерана, али исто тако и голобрадих вођа, у импозантној колони, која се свим силама трудила да својим поноситим држањем остави неизгладив и силан упечатак. Дочекани са свих страна одушевљеним усклицима, испружали су они, високо увис, десну руку раширене шаке, упирући своје соколске очи поглавито на даме, што су их белим и малим шачицама својих до рамена голих руку одозго живо поздрављале.

Било је, као што рекосмо, међу тим вођством истинских јунака и ратника, нема говора, али много више оне такозване дебеле позадине, која боље познаје пудер од барута и много боље паркет-патос од ледине. Па је та дебела позадина особито гордо отпоздрављала, баш као да је некад и на само чувено Бакарно гувно јуришала и на оштар нож га освајала. Али ове паркеташе маса од оних ратника није разликовала, па је све укупно на громки четворократни поздрав отпоздрављала да се све проламало са: „3драво! Здраво! Здраво! Здраво!“

И ту, као неким утицајем из ваздуха, шта ли, или што га онај четворократни громки поздрав наједанпут опи и освоји, тек и сам Јаћим и против своје воље и начела заусти да и сам са оним четири пута „здраво“ поздрави оно вођство, кад се намах загрцну, баш као петлић кад први пут, пошто заклепета крилима, намери да кукурекне, па одједном упола прекине. Дакле тако нешто, као кад први пут. петао закрешти, закрешта и Јаћим, па се од тога као застиде, те се најпре закашља и доле у земљу погледа, а онда богобојажљиво обазре око себе да се увери: је ли то ко чуо и запазио кад је он закрештао, или је ово крештање просто прошло незапажено и непримећено. Постидео се Јаћим и покуњио због овога, јер се лично уверио да то није прошло сасвим неопажено, па се понова и јаче закашљао, као бајаги више је то био кашаљ, а да он и није имао намеру да онде некакве поздраве упућује и дели, а најмање некаквој тамо кавалерији или вођству паркеташа и ладовинаша, против којих је увек свим својим срцем неустрашиво иступао.

А после оне музике, ето ти Румуна, о чијем се ретком и славном јунаштву још увек са највећом похвалном прича, и чије жене, одевене у прекрасна народна одела, пожњеше читаву буру поздрава. Са свих страна заори се добацивање: „Гле како су дивне! Ох, како су слатке“, те се Јаћим унезвери и не знаде шта ли ће пре да погледа и загледа. Жеља му је, наравно, била да на женскоме полу погледу пусти на вољу, али има ти ту и свакојаких других привлачности и сваке сорте необичнога шаренила. Занесен тако читавом бујицом утисака: „Јао мени јадноме,“ помисли, баш кад иза Румуна затресе чешка музика, па се са ном измеша и бат, као шума, безбројних.. чешких женских ножица, све у истим чарапицама и ципелицама, „јао мени“, помисли он, „ко ће данас овде жив главу да изнесе?“

Осетио је баш тада вртоглавицу у глави, и наједанпут, сасвим изненада, као неку дотле непознату силовитост И као неки огромни вишак дотле притајене снаге, па му се учини како му се све она чупава косурина на глави уздиже, а срце подмлађује, те му и сама жена примети да се неке важне унутарње промене на Јаћиму извршују. А овде додајемо: била је то доста мршава жена, отприлике његових година. Имала је она израз из кога се јасно видело да о своме мужу и мисли и брине и да га се јако прибојава.

Осети се, дакле, на Јаћиму јасно оно врло нестрпљиво узбуђење, и да се у њему неке јаке припреме врше у томе смеру: да дâ израза својој искреној србијанској души, у којој се просто од гомиле пепела ненадно стала разгарати тако рећи читава једна жива ватра.

И ту ето, кад наиђоше Чехиње све у истим ципелицама и чарапицама, као и кратким сукњицама, као изван себе, као против себе, као будибокснама, завришта Јаћим да се све око њега узбезекну, баш као да је неко од оних безбројних гледалаца наједанпут са крова мећу њих треснуо, те му се црева онде насред тротоара просула и прави ужас изазвала. „Живеле, вели, сестре Чешкиње! Понесе, дакле, Јаћима она матица живота што све носи за собом. И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и силно му би мило што жив и здрав остаде, а што се на његовом лицу јасно дало распознати.

Окретоше се намах Чехиње тамо на ту страну одакле је она необична рика допрла, и стадоше махати лично баш Јаћиму Меденици својим пуначким и руменим чехословачким рукама, у којима неке ношаху ките липовога цвета, а неке опет полутке од лимунова, предострожно припремљене за усисавања противу опасне јулске сунчанице. И Јаћиму се насмеши брк, и све се на њему задовољно смешкало: „Бре“, помисли он, „бре, Јаћиме, грдно ли би погрешио да си нешто код куће остао, никад ти то не бих опростио!“ И при том потајном прекору, намигну он левим оком на жену, и то тако некако интимно и благонаклоно, да она одавна није запамтила толику његову благонаклоност, од које се просто донекле и застидела и сам поглед ка земљи стидљиво оборила.

Е, али тек сада стадоше наилазити друге музике и жупе, и Јаћим тек сад осети: како се у њему буди и буја нова нека сила, и како му се лице озарава неким особито блаженим расположењем и радошћу. Наилазе, дакле, разне жупе и музике, али пред свима Словенци и Словенке, те се просто не зна која је ношња лепша од друге, а Јаћим сместа помисли: „Ево, вели, и ово су ти овде све наши, чиста наша крв, али од нас подалеко живе и станују, те им треба показати и доказати да смо ми овде у Београду људи, иако смо разне бановине.“ И пре свију, пошто се наједном заједно са женом из другога у први ред прогурао, загрме Јаћим оно исто четворократно: „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!“ „Живеле сестре Словенкиње, чуварке наше на далеком северу па сви ово громко прихватише и за Јаћимом се поведоше, те он, ето, сасвим неочекивано и као против своје воље, преузе команду и као неку диктатуру над свима онима около њега што су га окруживали.

Па грми тако Јаћим: „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!“, највише се његова гласина чује и разлеже, и већ не допушта никоме да би први угледао таблу где стоји означено које братство и која је жупа на реду. И како која покрајина наилази, он све громогласније, све преданије, и некако све жучније. Ослободио се већ сасвим, црвене му се и уши и врат и сва глава, и зној га увелико стао обливати, али се он и не обазире, ништа га се већ не тиче, и само гледа да му која табла не промакне, па да га ко не претекне и команду му његову не приграби. Обузела га већ права правцата бура осећања, срце му се подмладило, па је већ сасвим необуздан у том изражавању неочекиванога узбуђења и необичне душевне емоције.

Осећа Јаћим да доминира онде на тротоару, па се само труди да не попусти, диктатуру из својих руку не испусти, и главу је већ искренуо као псето кад урличе: „Живео, вели, Масарик! Живео Масарик!“ И све тако заразно делује на околину, и сви се поводе за њим и прате га, јер осећају да из њега зрачи неки опасан дух дисциплине, којој се већ сваки, хтео не хтео, мора да покорава.

Али безбројни лаки редови наступају, живим, ситним, брзим и смелим кораком, и урнебесни поздрави никако не престају. А Јаћиму се допао онај четворократни поздрав, те никако не престаје да га понавља при наступу свакога новога реда. „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!“ урла Јаћим, али се види да га глас све више издаје, јер је некако нагло и силовито од почетка наступио, и јер све више пада у ватру и напиње се, вратне му жиле набрекле као проширене вене на ногама, па је већ упола промукао, те уместо: „Здраво, здраво, здраво, здраво“, чује се само четворократно: ав, ав, ав, ав!

Лаје Јаћим, ниједан му сељачки рундов није раван, шешир му у десној руци, те њиме маше и диригује, док му је лева раширена и о мишици му виси његов излизани шљивов штап. Коса му разбарушена, крагна мокра и изгужвана, „машлија“ отишла за врат, прслук је раскопчао, побеснео је сасвим Јаћим Меденица, нема му помоћи. И жена му се већ забринула, трза га за капут, стидљиво га умирује: „Лакше, Јаћиме. Умири се, Јаћиме.“ Али Јаћим никога више не гледа и не види, мутно му је пред очима, нити се обазире што су већ сви погледи уперени више у њега неголи на жупе и заставе. Сав је Јаћим у ватри, као да је целога живота био спутан па га наједном одрешили, очи су му помамне, пуне громовске снаге, очи лавовске што као муње блистају од узбуђења. И ено га опет где урла, где се дуса и бацака: „Живели, вели, браћо Хрвати! И нека знају да смо људи, да нисмо месоједи, да нисмо тирјани. Нека знају да смо животворни и државотворни... Јао, вели, браћо Хрвати, душу нам српску не познајете.“ и баш ту код Хрвата понајвише се истицао и настрадао Јаћим Меденица, и на публику се околну стао љутити што га жешће и свесрдније не помаже: „Шта је, вели, шта је, народе, што стојиш? Шта трепћеш, шта ћутиш, Србине тужни? Зар не знаш твоју дужност српску и београдску? Ми смо, вели, Пијемонат, ми смо срце и централна глава, ми дајемо правац и крму, ми смо ђерам са кога сви пију воду и причешће.“

Мученички изгледа Јаћим Меденица, широко је руке раширио, те се чини да је грозно страшило управо са њиве доспело онде насред тротоара, страшћу је све више занесен, све у њему кипи и кључа, осећа и он да је већ до ропца изнурен, али се не да. А они редови као из саме земље да извиру, зар и они да не буду поздрављени, зар да не буду и они ободрени? Не, то неће и не може бити. Сви они морају добити своје, сви они морају примити оно што им припада, све треба задовољити, те је свестан Јаћим да мора истрајати, па макар шта га снашло и задесило.

Гледа Јаћим све нове и нове ројеве, глава му је уназад забачена, укрутио се, не да се Јаћим: „Бре, бре, вели, нигде ти овде краја ни конца нема! Да ми је само да ово виде Макарони и Мађарони, стра’ у пете да им сатерамо. Крв злотворска да им се следи. Бре, бре, бре, вели, никад краја овој процедури.“ И док дефилују ови горди редови уздигнутих глава, газећи чврсто и машући рукама, Јаћим се живо труди свакоме да се одужи, никога да не пропусти. А кад наиђу Шумадинци, само кад позна Србијанце, он се умерава, па му се оно уздржано узбуђење јасно на лицу распознајте: „Наша фајта“, примећује он више за себе, „знамо се ми, наши смо ми, не бринем ја за њих, челик је то живи“; да понова зајаукне Сплиту, Котору или Дубровнику: „Море наше, сунце наше, бриго наша, славо наша! За тебе сам Албанију савладао.“

Грми тако Јаћим и јауче да се до неба чује, кад наједном угледа Куманово, и кад угледа Јаћим ово Куманово и младиће како жестоко корачају, и као да хоће ону земљу ногама да улегну, преобрази се и крв му понова у лице појури: „А јао, вели, дико наша, узданице наша, пламене живи, прво чедо нашег ослобођења.“

Ето тако, и баш као да га је спопало неко дивље надахнуће, па се самоме себи диви и у чуду пита: „Бре, ала ти ја ово неки јак говорник испадо’, па то ти је!“ А они се око њега силно раздрагали, смеју му се, соколе га, бодре. И све тако док не спази Скопље, кад сви умукоше, јер Јаћим понова завришта: „Где си, каже, душо наша, жељо жива? Где си, Душане, круно царска, да видиш соколове твоје сиве? Да ли знадеш да нам је царство веће и од твога.“

Почео је Јаћим и са тротоара већ да силази, барјацима разним да притрчава па да их целива, дечицу да грли, бодри и соколи, а сав је већ расходован, и чакшире му пругасте откопчане, и зној му лије низ образе, и неупаљена цигарета, коју никако нема времена да запали, а лудо му се пуши, стоји му сва мокра и изгњављена међу прстима.

Причекује и дочекује и Брегалницу, и Ђевђелију, и Крушево, и Русе, ватрено и све подједнако: „Русијо, вели, матушко, црна моја избеглицо, шта ли ћу с тобом? Русијо, вели, мајко наша рођена, срце ишчупано“, а сви су већ само у њега пажњу управили, сви почињу да страхују за Јаћима, да му се какво тешко зло не догоди, „шлог“ да га не удари, јер је он форму Србина-човека сасвим изгубио, подлегао сасвим ономе слепоме елементу што је у њему опасни пламен разбуктао, и само се види како му се уста отварају и звуке неке шиштаве испуштају, док му руке бесно млатарају, те се више не зна да ли се још радује, или га је тешка нека мука и жалост обузела.

Распомамио се Јаћим, да се сав тако рећи у бићу своме променио и у својој садржини преврнуо. И таман тако у садржини преврнут и у бићу промењен, опази он варош Сарајево. И ето, та варош Сарајево, као ништа дотле, болно му потресе душу, да завапи: „Аој, Босно, сиротице клета“, и баш му ту сентименталне сузе силно потекоше, као кад после страшнога пљуска вода на олуке појури.

И ко зна, можда би се све и свршило на тим сентименталним сузама, да је некако са Босном једанпут засвагда свршено било, али јест, босански соколи тек сад наилазе, и што више наилазе босански соколи, све се више Јаћим кида и обара и обада, и, већ нема шта, виде сви већ унаоколо да је он у тешку душевну кризу запао и да се ово не може са добрим завршити.

И заиста се нису преварили они што су тако мислили и рачунали, јер шта то би? Би то, да се помоли Тузла. А кад се Тузла помоли, запишта Јаћим да се до Бога зачу: „А јаој, Тузло. Држ’“, и стропошта се колико је дуг, као да је правом пушком погођен без зрна барута, покушавајући пре тога да се ухвати — за празно.

Стропоштао се, дакле, Јаћим због Тузле, онде насред тротоара где се затекао, јер му је та Тузла, баш као нека најболнија и централна тачка програма параде, сунчаницу од патриотског узбуђења изазвала.

Изврте се, дакле, Јаћим са узвиком „држ’“, управо са оним историјским узвиком Хајдук-Вељковим, када оно би погођен од турскога куршума на самом шанцу, и кад му је намера била да каже: „Ја погибох, држ’те се“; па је исто тако и Јаћимова последња воља и завештање требало да се схвати и разуме: „Ја сам готов, држ’те се!“

Пао је Јаћим, баш као на бојноме пољу, тешки су му капци заклопљени, руке опуштене, ноге раширене, ама осмех му блажен, а израз од извршене дужности задовољан; све док неко не повика за носила, те га убрзо на носилима и понеше и у кола за брзу помоћ положише. А трапаво се жена вукла за носилима, на којима је Јаћим некако ведро и безбрижно лежао, све док старога ратника у кућу не унеше и на ратнички га кревет положише, мада му свећу још не упалише.

У оном тренутку кад се Јаћим стао разазнавати, било је тачно шеснаест сати. То се знало по томе што се баш тада зачула звона вечерња отуд са цркве Светога Марка, у чијој је непосредној близини одвајкада становао и век свој проводио стари Палилулац. У глави окорелога ратника онај улични хаос као да понова оживе, али оживе некако тако и мутно и замршено, да се исти тај хаос и врева чињаху баш као неки сан, или као чудна јава са оне стране живота или света. Звона која су сад допирала, пробудише у Јаћиму мисао да то мора бити његов сопствени погреб, или пратња, и да то баш њега, и никога другог, свечано сахрањују. Али тај погреб, бучан и величанствен, уз јеку хиљаде звона, морао је бити погреб великог човека. И друга Јаћимова помисао би: да је тај велики човек он лично и нико други. А кад самоме себи Јаћим постави питање о томе: по чему је он то наједном постао велики човек, у његовој свести понова све потамни, па се на тој тами одједанпут заблисташе само ова слова: трећи октобар.

„Гле“, помисли тада Јаћим по трећи пут, „сад ми је све постало и јасно и просто: та ја сам умро и већ васкрсао.“ И баш у том тренутку угледа он горе међу гужвом од облака ону своју рођену србијанску душу како, пробијајући се мученички кроз оне густе облаке, узлеће на небо, док у исто време у својим рођеним грудима осети другу једну душу, али ширу, пространију и некако тврђу. И таман се Јаћим почео борити са овом другом душом, кад га неки ђаво стаде дрмати и трзати за рукав од кошуље. Јаћим као отвори очи, подигавши своје густе веђе, али их још брже затвори, јер му се учини као да му се и ова друга душа наједанпут узви у облаке, те га остави сасвим самога, као у пустињи. Али кад осети да га понова трзају за рукав од кошуље, он опет отвори очи, и тада виде да није баш сам, него да се његова жена, баш његова рођена жена, ту поред саме му постеље налази.

Стајала је она јадница исто онако у оном трапавом ставу, док је у руци држала велики порцулански тањир са добро умоченом, мокром сирћетавом крпом у њему. Ове сирћетаве крпе мењала је она за све време несвести Јаћимове на његовоме челу и слепим очима. И тада Јаћим погледа у жену, затим погледа у тањир, а затим проговори: „Слушај, вели, жено, све знам, знам све. И ништа немо да ми говориш. Боле ме и ноге и руке, да отпадну. Пропао сам ти као Јанко на Косову. Него, знаш ли шта? Честитај ти мени ову моју јуначку рану, јер је ево и Јаћим Меденица напослетку једну рану зарадио. Није баш права правцата рана, пре му дође као нека контузија, али свеједно, честитај ми контузију, и ’оди да се јуначки пољубимо.“