Ослобођење

←Погибија Јаћима Меденице

Ослобођење  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Иван — Илија Илић→

Интабулационога протоколисту Митра Марамицу задесила је невоља. Прегледали су му доктори жену, па су казали најгоре од свега: да је операција једини спас, све што остаје, последња нада. Боловала је она сирота поодавно, на ногама; крпарила се и помагала како је знала и умела, али лека није пронашла, мада и наду није изгубила. „Лек ми је“, каза и она после прегледа, „лек ми је нож, и сама видим, није потребно да ми други говори, па нека буде што буде, нека ме парају, учени су људи, и нека, ако могу, пронађу који је ово ђаво што се не види и не чује, а живу ме у сржи поједе, да ми је и сам живот додијао.“ Тако је она рекла чим су лекари замакли за капију, па је, кад се они удаљише, најпре снуждено поћутала. Онда је, после тога, отпратила Митра у варош да се растрчи и да се постара за двојицу сигурних потписника, те како би са њима подигли зајам, таман толико колико је за нежељени пут и за њену операцију било потребно. Пошао је Митар сместа да овај немили задатак изврши, па је, полазећи, самоме себи овако рекао: „Ако, вели, Митре, ову превелику напаст сад преживиш, живећеш сто и педесет година, и самог ћеш Зоро-агу преживети.“

Десило се тако да се Митар у оваквој неприлици није разочарао, те му са оним потписима пође за руком да до нежељенога зајма дође. И с тим, и са опасно болесним другом, кренуше за Београд да тамо последње и једино средство окушају.

Одавно Митар Београд није видео и једва га је познао, толико се престоница била изменила. А чим су стигли, поседаше у аутомобил, да би се болесница мање труцкала, и тако су дошли у болницу. Него су у болници затекли велику ужурбаност и мување, па се побојаше да ћe икад на ред и доспети. Ишло је, и поред тога, много брже него што су се надали, јер са оним упутним листом окружнога физикуса сестре одмах одјурише докторима, па се, после тога, узмуваше, жену одведоше у купатило, а онда је у болничку кошуљу обукоше. Донели су мало после носила, па су је полако и пажљиво положили и све што треба за опасан посао припремили. Осетио је тада Митар да је то врло важан тренутак и таква прилика кад је ред да се са женом поздрави и опрости и да јој бар две-три речи потребнога охрабрења каже и препоручи. Али се он од овога уздржао, из разлога да је не уплаши, те се само на њу благо осмехнуо, а сав остали труд употребио да задржи сузе, које су му намах и ненадано очи испуниле. Однели су њу брзо и нечујно и са носилима изгубили се иза врата операционе сале, док је Митар остао у ходнику, па се ту на прву столицу као ствар срушио. А после тога сестре су час улазиле час излазиле и пажљиво отварале и затварале врата од соба што су се једна поред друге, с једне и с друге стране овога бескрајнога ходника, налазиле. Врата ових соба била су дупла, па се на махове и једва могло чути испрекидано, али језиво јечање које је допирало као из врло велике даљине или као из неке страховите дубине. С времена на време могло се видети и како се озбиљне главе лекарских помоћника кроз одшкринута врата појављују, да се, потом, брзо, после строго издате наредбе, повуку.

Седео је Митар на оној столици и чекао, док су му се минути чинили читави дани, па му се тешки капци затварали од страшнога умора, који га је, после много издржаних мука и неспавања, савладао. Очајно се Митар отимао, бранио и напрезао да га неумитни сан не савлада, иако му се иначе силно наметало да мисли о животу што су га она и он заједнички за скоро две деценије били испунили. Све то ипак било је, и поред тога што је дуго трајало, тако и просто и обично. Упамтио је он јадницу увек и само на послу, па је залудну и незаузету никад није могао ни да замисли. Прала је она сама веш и пеглала, и то увек повезане главе, јер је патила од мигрене, сама чистила собе и авлију, крпила, плела, кувала, прала судове или рибала патос и прозоре. Све то издржавала је она, и сама на пијацу одлазила, јер деце нису имали, а још да је децу на врату имала, не би она ни ову операцију дочекала. Само недељом и празником, кад би сав посао отаљала, седела би она пред кућом, на клупици, али и тада много није говорила. Обично, причао би јој он тада понешто од новости, и то чисто пословних, пошто се слабо мешао са људима и кафане није посећивао, јер то она није марила. А она то није волела, јер би такво посећивање кафана скупо коштало, а и деце нису имали, па би јој самоћа тешко падала. Он пак чинио је њој у томе по вољи, не из каквога страха од ње или какве потчињености, него зато што му је било жао нејакога створа, па је то наравно после прешло у навику, те се постепено извргло као у неко њено стечено право да му кафану не дозвољава. Зато су се са Митром волели чешће да нашале и папучићем га назову, али је он ону своју попустљивост увек на исти начин оправдавао. „Нисам се ја“, говорио би он таквом приликом, „нисам се ја под папучом женином никад дозвољавао, нити би то могло бити, него где бих се ја, вели, са једном онаквом жгољом рвао. Душа јој, вели, у носу, и нема шта човек да види, па би јој доста било и са прстом само да је зврцнем.“ А да му је кафане жао било, о томе нема ни говора, па се није то једанпут десило да је он њу пакосницом и злом женом називао и пребацивао јој што је због ње и разговора са људима жељан остајао.

Дакле, обично лети, празником послеподне, ту пред кућицом у коју се и кроз прозор са улице могло укорачити, испод широко разгранате липе, изнела би она слатко и хладне бунарске воде, а он би јој, пушећи, причао разне канцеларијске новости. Причао јој он о томе ко је, на кога и за колико пренео имања у вароши, а то наравно и јесте најважније од свега, и како су познавали свакога из вароши, па и виђене сељаке из околине, то су и њу овакви преноси занимали. Обично би то они надугачко претресали и судбом објашњавали, па их је то што су имања тако брзо из руку у руке прелазила, донекле тешило што се сами нису могли похвалити да га имају. Као увек, завршавали су ово оним, за сопственике језивим, а за гоље утешним: „Чије није било, чије бити неће“ и „У гроб га, вала, неће понети“, и тиме би тај разговор бивао ликвидиран. Причао би јој он, осим тога, и о јучерашњем расположењу председниковом, или о проводаџилуку судији за неспорна дела, па кад би и она томе додала понешто у вези са комшилуком и његовим обавештењима, прешли би на новине. Него су новине обично остављане за увече према лампи, па би се тада понајвише задржали на извештајима са судских претреса, убиствима, разбојништвима или самоубиствима, при чему би он уносио понешто и од свога професионалног разумевања. Ретко би се кад заустављали на каквим бургијама и скандалима из иностранства, аутомобилским несрећама, или на вестима из Кине, Индије и Русије, одакле би се јављало о догађајима заиста необичним и несавременим, док су пак филмску или спортску страну превртали као да је и нема.

Понекад само, кад је киша, седели су они крај прозора, одакле су гледали у мокре зидове суседних кућа, и како се са осушених грана над крововима од ћерамиде слевају капи као сузе. У оној густој кишној магли варошице би сасвим нестајало. Губила се она као да се испарила или утопила у оној истој магли због које се још у подне спуштао онај предвечерњи сумрак, сумрак суморно загушљив и тежак. Изгледало је у том сумраку као да је бар ту, за варошицу, дошао смак света, и као да је, сем мокрих зидова преко пута и голих грана што су сузиле, све остало са земље ишчезло и унеповрат потонуло.

Ето, све ово и овако падало је Митру на ум за време док је тамо иза оних дуплих врата тешка операција трајала, а која му је ове мисли и изазвала. Трајала је та операција бескрајно дуго, док се он, мртав уморан, напрезао да њен крај и сумњив исход у будном стању сачека, па је при томе напрезању и на свашта грешно помишљао. Осећао је Митар тако нешто да ни сам, кад би га питали, не би знао да каже шта би и како би више волео да се сва ова многогодишња мука најзад заврши. Зато је он и стегао душу са том мишљу да је најбоље оно и онако како сам Господ Бог буде одредио и наредио. Јер је као сунце јасно да једини Бог зна боље од свакога човека шта и како треба да буде и да се догоди, а човек је човек, тврд створ, па ће све издржати. Мало ли је он досад издржао и мало ли га још у животу чека да издржи! Осећао је, даље, Митар као да му се душа поделила на две равне части, па као она једна част или полутина налази да би много боље било да се сва ова невоља једном засвагда прекрати. Али усред тога, и наједанпут, ево ти где и све оне лепе и драге успомене однекуд искрсавају, све што је у животу слатко и пријатно било, и то му се у овој слици Бог зна како лепше учинило него што је у ствари, те му се сад од овога као неко клупче згрудва и застаде, и скоро да му опет сузе не изазва. Велике су и превелике ове муке за Митра биле, те га толико умориле да скоро као заспа.

Али је то тежак и неиздржљив сан био, јер једва је из њега главу изнео. Осећао је Митар у самоме грлу као да му се од рођене женине косе неки бескрајно дуги праменови са густим медом измешали, те ову косу са медом гута он непрестано и не може да прогута. Као извире коса баш из оне полутине што је за то да се једном већ све сврши, а мед из оне друге што му слатке успомене изазива, па му се све то у грлу купи и прикупља и на гутање га натерује. Гута Митар као ни он не зна колико дуго ову страшну и необичну кашу, од које замало што се не удави и зној га свега пробија, кад га неко руком додирну по самоме рамену.

Стајао је то пред њим лично доктор-оператор, сав у белом, а на грудима крвавом мантилу, те га уморно али благо гледао кад је он буновно са столице одскочио и у њега се широко отворених очију загледао. Тада му је рекао доктор: „Ви сте“, рекао је, „паметан човек“, и ништа му друго није рекао. А ништа друго и није требао да му каже, јер је Митар добро знао шта то значи кад се неком с тим да је паметан човек обрати, пошто му је жена малочас на операциони сто однесена. И зато је на докторову благу и припремну реч могао да испусти само један једини узвик, као неко питање на које одговора није ни тражио. „Свршено?“ — обратио се он доктору. А тада наједанпут учини се Митру као да су и он и доктор и ходник са дуплим вратима и цела болница као у неком огромноме лифту, и да се тај огромни лифт заједно са њима вртоглаво спуштао у неку бездан. Због тога се он нагло за зид и ухватио, али кад га је доктор за руку прихватио, њему дође као да се лифт намах зауставио. И опет је доктор нежно Митра под руку узео, па га у операциону салу увео и ту га је до самога стола привео. А Митар је бесвесно пришао овом столу, и кад је доктор са лица жениног белу једну мараму скинуо, загледао се у њено измучено лице и зајецао.

Зајецао је Митар мушки, снажно, и мараму за тај случај спремљену потражио, те с њом уплакане очи заклонио. Само што га дуго нису тамо оставили, јер су тело, пошто су га спремили, у мртвачницу морали да пренесу.

А доцније се Митар слабо сећао свега што је после тога настало, и само је упамтио оно кад се на улици сам нашао, журећи рођацима својим негде далеко на периферији да им црну вест саопшти. Чинило му се тада тако да су сви људи и живи створови које је тада сретао, најсрећнија божија створења, сав тај свет што је око њега врвео, а да је он једини на крст страшнога распећа унесрећени мученик. И завидео је свакоме од њих што је безбрижно својим путем и послом ишао, и не слутећи о његовом страшном болу, који, чинило му се, неће ни моћи да издржи. И сећао се после тога како је телеграм председнику суда послао о несрећи што га је згодила, и да му одсуство продужи, као и тога како је, сутрадан, гологлав, за ковчегом тужно корачао, док су људи са тротоара капе скидали и са великим га саучешћем загледали. Претешки су то тренуци били и дубоко му се у душу урезали. Та душа патила је грозно, али је највише издржала онога ужаснога часа кад је дрвени ковчег конопцима у земљу спуштен и кад му се из душе опет отео онај исти болно потресајући узвик: „Свршено је, свршено.“ И тада, и оне прве ноћи иза последњега растанка, кад се очи и нису могле склопити, преживео је Митар још по једанпут сав онај заједнички живот, који му се чинио такав да му намеће дужност једне смирене оданости искључиво његовој успомени, којој посвећен као да би га једино могао откупити од неопростивих грехова према оној коју је за живота понекад вређао, а сада заувек изгубио. Живети само за ту успомену, ето то је био завет изречен оне прве ноћи кад се Митар видео сам у соби, без друга кога је увек осећао крај себе, као део самога себе, и без кога се није могао ни да замисли.

А после онога кобнога дана остао је Митар у престоници још равно седам дана. За то време, редовно у исти час, одлазио је он на гробље, да тамо крај крстаче, обавијене већ спарушеним венцима, остане све дотле докле га нека унутрашња опомена не би пренула и тргла из заборавности, као напомињући му да се од сваке претераности разумно треба уздржавати. А сваког идућег дана осећао је он да га ово трзање опомиње по мало раније него претходнога дана, напомињући му дужност према себи да се превеликом болу не подаје и о своме сопственоме животу, који није позван сам да прекраћује, рачуна поведе. Па се Митар није противио овом унутрашњем гласу, него му се напротив повиновао, утолико пре што му се све више и више чинило узалуд да остаје онде на ономе светоме месту, и да већ нема о чему ни да мисли, те је крстећи се брзо и шапућући и за себе неко неразумљиво извињавање, журио гробљанскоме излазу.

Тако је, дакле, Митар на гробље свакога дана одлазио, а у одређено време, у суботу, издаде и седмицу и попа на гроб изведе да покојници кратки помен учини. Исплакао се Митар баш тога дана више него обично, толико и тако да су га и рођаци му женини морали молити да се умири, и дуго се од гроба није могао одвојити, све докле га свастика није под руку узела, и тако рећи силом, од драгога места одвојила. А ова је туга отуда долазила што је Митар још то вече натраг кући морао да путује. Па кад је помислио да ће се натраг сам вратити и сам се после тога по кући окретати, њему се узмучило, те му је отуда просто суза сузу стизала. И заиста после ове даће, и пошто је цело послеподне у оном фамилијарном кругу провео, све у разговору и у успомени на покојну другарицу, спремио се Митар за пут, и увече, онако тужан, у црнини, и у бради обрастао, са куфером у руци стиже на станицу. А на станици је све врило од светине, која никако у миру не може да се скраси, него непрестано час овамо час онамо, често и без сваке нужде, путује којегде, само код куће да не седи. Узео је Митар карту треће класе са повластицом, па је, не растајући се од свога куфера, у коме се још пуно неких ситних стварчица његовога друга налазило, сео у чекаоницу да ту полазак воза сачека. Дошао је он много раније него што треба, па је још доста времена имао, тако рећи и толико да читаву једну партију и одспава.

И седећи тако, опет је стао мислити на онај заједнички живот и успомене на њега. Мислио је и о томе како ће га тамо у варошици дочекати и саучешћем обасути и његови другови у канцеларији и суседи, и сви други знанци и пријатељи. Сви ћe они доћи и руку му ћутећи стегнути, и понеку утешну реч казати. И председник суда ће му свакако неку утехицу рећи, и мање ће се бар неколико дана на њега издирати. А чим стигне и у кућу ступи, доћи ће пре свих прве комшије, којима ће до ситница о ненаданој несрећи морати да прича. Али од свију њих, сумње нема, прва која ће се појавити, биће његова сусетка Анка, и то сад свакако много слободније него што им је раније у кућу долазила. Није њу покојница трпела, иако без свакога разлога, а стварно је то здрава и тако рећи права женска особа била и истицала се. Располаже она некако и одликује се свим што се од једне жене тражи, и по пуноћи и облини и по другом, док покојница према њој, Боже опрости, као и да није прави женски створ представљала.

Мисли Митар овако о томе, па га баш при овој помисли велики стид обузе. И као хтео би овога стида да се ослободи и све као неком четком, коју у својој руци осећа, тај стид да обрише, и као стегао је чврсто ову четку и брише оне облине, и самога би себе избрисао да не постоји, кад га одједанпут трже и пробуди звоно станичнога вратара који је скори полазак воза објављивао.

Дограбио је Митар куфер и буновно појурио ка перону. А тамо, тек што је коракнуо, осврте се, баш као да је пола самога себе негде заборавио и за собом оставио. Окрете се Митар као што се увек окретао кад је са другом својим путовао и о њему се очински старао, окрете се и зачуди се. Зачуди се тако некако да застаде. Онда се као намах присети и чисто јурну, да је изгледало као да је врата новога живота отворио, те би сад читава три метра могао увис поскочити. „Сад можеш ово, можеш оно, можеш све“, тако му нешто сину кроз главу. Поскочио је Митар и као птица слободан се наједанпут осетио и магле неке курталисао, па је у први вагон појурио. Појурио је Митар у вагон и прво празно место заузео, а за њим су дојурили други, па је сместа живо и присно расположење настало.

Сељаку Стојиљку Здравковићу здипили су новчаник на самоме перону, баш кад је из чекаонице трком у вагон појурио.

Узбунило је ово Митра, па му каже: „Побогу, вели, пријатељу, јеси ли ти зрео човек? Зар не знаш, вели, шта је то велика варош?“ „Јесам зрео човек“, уверава га Стојиљко, „до Бога сам зрео човек, али ето, Бог да чува што сам закасал, живог да ме жалиш.“

До њих двојице засела је сељанка из околине са мужем млађим од себе и другом сељанком, са којом се тек на станици сусрела. Она има дукате о врату. Била је код зубног лекара да јој удари златан зуб, па сваки час отвара и затвара уста и загледа се у огледалце. „Не можемо, вели, њиву да купимо, али ово бар можемо! Идемо, вели, мајци у походе, па је право да се бар чиме поновимо.“ Слуша ово Митар, а никако мира нема и опет се први меша у разговор: „Па ти, вели, снајо, како видим, све здраве зубе имаш, хвала Богу. Ниси ваљда здрав зуб извадила да би златан уметнула?“ — „Е, јесам, вели, баш сам здрав здравцит извадила, али шта се тебе тиче, гледај ти своја посла.“

Уз Митра до самога прозора заузео је место старац један измученога лика. Пати он од сипње, те се жали на рђаво време. „Пошто смо ми“, каже он, „земља, онда, кад год је рђаво време, осећамо велике болове. А да смо од земље, то је бар сваком паметном човеку знано.“ „Јесте, тако је“, каже Митар, „сасвим је како ви кажете“ — и пита га како је са апетитом. „Једем“, вели старац, „али врло само кувано, најчини ми боље кад једем кувано.“ „А шта је ваше занимање?“ пита га опет Митар. „По начелу сам био бакалин, али сам и друго радио.“ — „Мило ми је“, каже Митар, „видим, вели, сви смо наши, а ја сам ти друштвен човек, и кад видим да сам међу људима, готов сам сит да се исплачем. Ја, вели, истину ћу да вам кажем: ја за доброг друга и сапутника не бренујем, душу своју дајем. Ја сам, вели, за друштво и каријеру своју рескирао, пре него што сам се оженио, и никакву каријеру не жалим, џаба ти каријера! После сам се оженио, и примерном се животу одао, а жену сам добру имао. Јао, тужан ли сам, враћам се без ње, а врсног сам друга имао и нисам га заслуживао.“

При овој исповести Митар је извадио марамицу, јер је воду и у носу и у очима осетио, те се ушмркнуо, па је наставио: „А и брак ти је, вели, жалосна и мучна ствар, исто ти је то што и интабулација. Кад притисне, нема ти више слободнога располагања све док се правилно не скине. А кад нема слободнога располагања, боље ти је: узми каиш па се обеси. Ја сам, вели, и рат ратовао и главу сам држави на располагање давао, али сам онда више главом управљао, и сад ми је рата жао. Рат, то ти је час овде, час онде, час ово, час оно, свашта у Бога; а у браку, вели, данас једно, сутра опет то, прекосутра исто, све исто, суд, кућа, канцеларија. Ја, вели, браћо, ја сам за мало променице. Боље да ме убијеш него овако. Канцеларија, меница, кућа, зар ти је то живот? Ја, ево како, одмах ћу да вам кажем, ја, вели, више волим омчу о врат него меницу да регулишем. Меница, то ти је боље пушку па се уби. Прво, вели, за интерес мораш да се побринеш, па бланкет менични да набавиш, онда жиранте да потражиш, па пролонгацију да богорадиш. Јао, вели, кад се сетим, сад ми дође кроз прозор да искочим.

Ја, каже, сваки дан са сељацима разговарам џакам, и на вешт их начин психологирам. И ево, браћо, могу свима вама да кажем. Сви су се они помало ратнога стањца ужелели. Нема, вели, нигде онако окруњено, и док на меницу и на порезу не заборавиш и ситне бриге не забаталиш. Боље је, веле, и једна борба, макар и опасна, него две менице. Боље главу да изгубиш, него секирације ове на себе да натовариш. У рату смо, каже, сви к’о браћа рођена живели и једни с другима парче пексимита делили, а сад се к’о жути мрави међу собом сатиремо. И право веле, и јесте горак живот без променице и надања, тешко је дозлабога крај с крајем настављати. Ја сам, вели, тако рећи, јуче рођену своју жену сахранио, али наду сваку нисам изгубио, јер не смем ни с Богом мегдан делити и себи самом живот ускраћивати.“

Тако је говорио Митар док је напољу из машине пара шљискала и на скори полазак воза опомињала. А вагон у коме су били, подрхтавао је, као што је подрхтавала и нека сасвим нова нада у Митровим грудима. Тај вагон био је сасвим под влашћу оне силе што је бесно бректала. И тада, као чудом, он осети огромну снагу: баш као да је та машина он сам, и да је она снага у његовим сопственим, од необичне снаге набреклим прсима.

Онда локомотива писну.

Митар Марамица погледа кроз прозор, потом около себе, затим опет кроз окно, онда пркосно опљуну руке па се завали.

А кад воз јурну пуном паром, он сасвим неочекивано и врло гласно прсну у смех, који је личио на јецај; онда се наједанпут опет уозбиљи.

— Ала! рече потом. Нема шале! Гура ти ово к’о мећава! Не чека ни тебе, ни мене! Не пита ни за Јанка, ни за Марка!