Pogibija Jaćima Medenice

←Priča o Lazaru Pardonu, čoveku koji nije gospodin

Pogibija Jaćima Medenice  (1932)  Pisac: Dragiša Vasić Pad sa građevine

Oslobođenje→

Ovih dana kad je najavljivana mnogo pripremana i retka svetkovina sveslovenskoga sokolskoga sleta u prestonici, onaj čiji ćemo podvig, tim povodom, pokušati da ispričamo, nije za nju pokazivao čak ni običnoga interesovanja. I ne samo da nije pokazivao ni običnoga interesa, nego se donekle i ljutio na slične česte i skupocene parade, koje, kako je on voleo da govori, toliko koštaju ovaj inače ogoleli i ojađeni narod. „Čim“, veli, „ovom sitom i besnom Beogradu ponestane para, a on daj neko slavlje, izmisli tek ma šta bilo, to oni jadni i blesavi deputirci, otud iz naroda, pone si i potroši svu onu, s teškom mukom ušteđenu i zleudu crkavicu. A Beograd, posle toga, opet udari u bes i rasipanje, dok onom golom narodu ne ostaje ništa nego da i dalje ljušti onu projetinu i pasulj, od kojih pre vremena ostari i propada.“

Tako je on, otprilike, pridikovao i svojoj ženi, kojoj nije hteo da oprosti što uvek, o tim neželjenim i skupim svečanostima, o ručku i večeri ne može biti ni pomena, i što mora tek uveče da je vidi onako propalu, svu izdrmusanu i promuklu, kao da se dovukla pravo iz Glavnjače, a ne sa tih nazor svečanosti. „Vučeš se“, veli, „tamo po tim sokacima i Terazijama ceo božji dan, pa mi se vratiš kući sva ištipana i modra, i to ti je neko vajno uživanje! Biće tebi uživanja ako te o prvoj paradi pripetljam za nogu kao kakvu kokoš, pa da mi kljucaš u mestu kao što i priliči dobroj i urednoj domaćici, a ja kad se vratim, da ručak bude gotov na astalu i da me dočekaš kao domaćina čoveka. Ja, veli, ovo što sam skunatorio, skunatorio sam jer sam kapao nad svojim poslom i trgovinom, a da sam šišao i vijao po paradama kao ti, savijao bih sad negde grbaču pod nekim teškim tovarima i balama, a ti ne bi nosila šešir od trista dinara, niti bi besnela kao što sad besniš.“ Dakle, ovaj i ovako žestoki opozicionar svečanosti po imenu Jaćim Stričević-Medenica, koji se tako o njima izražavao, i na njih se okomljavao pred svojom ženom, pa i pred svojim astalskim društvom u kafani, govorio je tako potpuno svesrdno i od srca, jer je tačno tako mislio i osećao o svima božjim paradama i svečanostima, iz dubine duše. I pred drugovima, dakle, kafanskim govorio je on isto ovako strogo i neumoljivo, bezmalo još strožije i neumoljivije, i to je svima poznato, pa je, nekoliko puta, i pozive dobijao iz kvarta sa tri crvene štrikle i saslušavan bio prilično nezgodno i u antidržavnom smislu. „Boga mu“, govorio je on, „i sa tim i takvim džumbusima! Kad god je neki takav cirkus, ja ostanem i gladan i žedan, i vidim da ću zbog njega ili onu ženturinu morati da najurim, ili apsu da napipam. Žena, veli, tamo po sokacima, a ni u jednu kafanu ne možeš ni da priviriš, jer su sve prepune one božje goveđine što se iz cele zemlje ovamo slegla i nabila. Pa čak ni u Malom Mokrom Lugu ne možeš ni čokanja rakije da nađeš, i ja moram svaku takvu paradu, kao neku pravu malariju, da odbolujem, i tri dana ne mogu kao čovek da se

Ovakvi su, otprilike, pogledi i nazori Medeničini O navedenim svetkovinama i paradama oduvek bili, niti je pokušavao ma kad da ih krije, niti se ustezao da ih, kad god mu se ukazala zgoda, iskaže javno i otvoreno i posle svih napomenutih opomena i nezgodnih saslušavanja u antidržavnom smislu. „Jedanput se“, veli, „mre, pa neka me streljaju! Kad nisam poginuo i glavu izgubio u svesvetskome jurišu, neka, vala, platim glavom zbog tih parada i svetkovina, čudna mi čuda! Iskapiću ceo litar komovice pred streljanje, pa mi sve ravno do Kosova. Udaraj posle i gađaj, ako ti je volja i haubicom i merzerom, i onom bertom što je gađala Pariz, baš me ič nije briga!

I, eto, sa takvim istim pogledima i nazorima dočekao je on i onu čuvenu i retku svečanost generalnog slovenskog sleta, o kojoj je napred bilo reči, i o kojoj osokoli tako reći na jedan čisto istorijski način, da mu je trebalo i više od tri dana da je pravilno odboluje, a već da je zaboravi, To ne bi moglo ni da se zamisli.

Probudila se toga jutra, još pre svanuća, žena Jaćimova, drmusala ga najpre pomalo i oprezno, pa sve jače i češće, i kad se Jaćim rasanio, ona mu se umiljato obratila: „Jaćime, bolan,“ govorila mu je ona, „ajde, Jaćime, ustani, pa da idemo i da zauzmemo mesto. 'Ajde, kaže, molim te, poslušaj me bar jednom u životu, ne viđa se ovo svakoga dana. Ja i ti nećemo ovo doživeti. Pa sâm kaži: kad bi mi još mogli da idemo, recimo na primer, do Zlatnoga Praga ili do Varšave?“ Još sinoć mu ona uši probila sveo tome istom, pa je to Jaćim cele noći sanjao i setio se toga čim se osvestio. Pribrao se i prikupio brzo, pa se još više naduo i naljutio što ga, bez svake potrebe, budi. „Zar si ti zaboravila“, veli joj on, „da je tebi glavna i prva dužnost da me poštuješ, da me kao gospodara svoga slušaš i da mi se pokoravaš? Pa koga me đavola onda ne slušaš? Zar sam ti jedanput govorio: pazi ti, ženo, na svoju kuću i obraz svoj čuvaj, a parade ostavi onima što zjala vole da prodaju. Ne povodi se ti za ovim današnjim Beogradom. Eto, to ti je moj savet.“

„Čuj, Jaćime,“ kaže ona opet, „pomisli, bolan, da ti je ovo sve tako reći pred samu kuću došlo, tu ti se, tako reći, namestilo, tu ti pod nos došli ljudi iz bela sveta, a ti se tu izležavaš kao da ti se nikad više prilika neće dati da spavaš. 'Ajde, kaže, da vidiš ono što nikad u životu video nisi, nisi, niti ćeš ikad videti. — „Ne džvonkaj mi,“ odgovara joj Jaćim, „čuješ li što ti kažem? Ostavi mi se, molim te, tih tvojih manevri, znam ja njih dobro; nego pusti me da se k'o poslovan čovek odmorim i izduvam, pa da sutra rano zaogrnem rukave i zaradicu svoju, od koje živimo i životarimo, odradim. Ne padaju nikome pečene ševe u usta, jesi li me razumela?“ „I kamen bi tvrdi popustio“, prede ona uporno, ali stalno pomirljivo, „otkad ti govorim. Tako te i za slave uvek moram da preklinjem i pred tobom bogoradim, pa su nam se ljudi i prijatelji već i otpadili, i niko nam skoro više i ne dolazi. Reši se, veli, ajde, nemoj tu kao neki panj da ležiš, pa niti što osećaš, niti ljubavi kakve za ovu našu domovinu gajiš, kao drugi patrioti što su, i na domovinu svoju svu noć i dan misle i na sednice idu patriotske.“ „Kako veliš: na sednice idu patriotske“, gnjevi se na nju Jaćim, „a ja šta sam radio? Dede, šta sam ja radio? Zar ja ništa za ovu domovinu nisam dokazao, kad sam tri godine konjovodac bio pod granatama i ostalo u mrskom ropstvu po nuždi odležao? Zar ti, veli, da mi to u oči kažeš, umesto da mi kao ratniku čoveku i suprugu zakonskome priznaš, i opanke, ako tražim, da mi vadaš; kao što su naši slavni dedovi Turcima vadali i gospodarima svojim laskali. Gledaj ti, veli, nje, šta ona zna, šta mi ona tu nagvažda! Na patriotske, veli, sednice! Kao da je to teško ići na patriotske sednice. Ama mazgu bi' ja tebi da utrapim, što naš jezik i ne razume, pa [da] je na leđa, preko jendeka, zajedno sa tovarom moraš da izneseš!“

Poznaje ona dobro Jaćima i zna da ga je u sami živac dirnula, pa bi on sad razvezao o ratu da bi se i sama svetkovina završila, kraja nigde ne bi bilo, te ga prekida i počinje da mu se ulaguje:

„Znam ja“, kaže, „tebe, Jaćime, da si ti patriot, i zar ti to meni treba da dokazuješ? Zato sam se za tebe i udomila što si junak bio i za domovinu se borio, pa se nisam ni osvrnula kad su mi govorili kako ne treba za tebe da pođem, jer si se dušmaninu predao i streljački lanac sramno napustio. Znaš ti dobro, veli, da sam se ja za tebe u inat udala i nikoga slušala nisam, nego sam verovala da si ti ispravan patriota i bio i ostao. Pa zato te sad i zovem, paradu ovu i sokolce da pozdraviš i da vidiš: zašta si se borio, tri godine ratovao i mazgu za Kralja vodio.“

Eto tako je ona govorila, pa su se Jaćimu guste veđe najednom namrštile, a to će biti usled spomena onog predavanja neprijatelju, te mu se kao namah grižnja savesti ili tako nešto unutra razbudilo. Zato je malo poćutao i čelo protrljao, pa je tek onda razložno odgovorio:

„Dobro, de, veli, 'ajde baš da te poslušam, dečurliju tu, sokolce, da posmotrim i da vidim zašta sam se borio i krvavio, i da li je to onih naših ljutije' jada zasluživalo.“

Obradovala se žena Jaćimova, sunce je ozarilo, te sve poigrava i pomaže Jaćima da odelo praznično odene, manšete mu namesti, i „mašliju“ mu prazničnu zaveže. „3nam ja,“ veli, „koga imam: sokolića moga i heroja; kud bi on ovu retku priliku propustio? Nije Jaćim nikad izrod ni Juda Iskariotski bio, niti će biti, niti bi mu ko to od mene smeo prebaciti.“

Obukao se Jaćim uz pomoć ženinu, pa sve na njemu novo i fino, i kaput je preko ramena prebacio, jer je tako navikao, i zimi ga nije oblačio nego uvek ovako isto ogrtao. Uputio se Jaćim sa ženom zajedno da zgodno neko mesto izabere, odakle će sve sokolce i sokolice posmotriti i sa neposrednim uverenjem kući povratiti, te da mu bude jasno i bistro: je li se ili nije imao rašta boriti i junačku mazgu, što srpski ne razume, voditi.

A prestoničke su ulice, uveliko, vrvile od svetine, koja je, uprkos sunčane žege, žurila te da trotoare, prozore, drveće i druge razne vidike zauzme, odakle će se truditi da ne propusti ništa od onoga što, po spremljenom programu, treba da se izvede i provede. Veseo je izgledao taj svet, radosne kuće sa trobojkama, vesela i bodra Jaćimova žena što je za njim sve potrčkivala, hvatajući ga pod ruku čim bi ga sustigla; što se nije usuđivala da čini sve od same svadbe, još kad su se venčali u Voždovačkoj crkvi, tamo na Dušanovcu, jednoga dana čim se opaki rat završio. Nije Jaćim mario da ga žena ovako pod ruku drži, jer se time nekako naročito sputan i ponižen osećao, ali joj je sada to, po izuzetku, dopustio, da ih ona svetina ne bi razdvojila i da tako ženu svoju, kakva je takva je, ne bi izgubio. Ali se mora napomenuti, isto tako, da se Jaćim u ovoj gužvi vije baš tako neobično ni osećao, pošto je on po pozivu svome na takve gužve odveć bio navikao. Kupovao je Jaćim raznu marvu po vašarima i pijacama, za marvene trgovce, pa se tamo izvrsno i osobito izvežbao da se između ljudi i stoke provlači i mimoilazi, i to tako vešto da su se i oni ljudi, pa i sama stoka, prosto njemu, čim ga ugledaju, sa puta sklanjali. Obično je on, za te prilike, debeli šljivov štap nosio, i samo kad mu se neko goveče dopadne, a on zastane, stavi štap pod mišku, uhvati goveče za rep, zaturi se i trgne koliko god može, te tako na ovaj način ocenjuje i proba: vredi li dotično goveče koliko se za njega traži ili pak ne vredi. Eto taj isti šljivovi štap, podebeo i već izlizan od upotrebe, poneo je on i ovom svečanom prilikom, i sa njim krči put energično kako sebi, na prvom mestu, tako i ženi, a među onom bezbrojnom svetinom iza koje skoro da ne poteče mlaz mutnoga znoja od velike i žestoke julske pripeke. Krči sebi put Jaćim i bori se, ali nigde mesto ne izbira, jer mu se negde čini društvo odveć fino, a da bi se s njim pomešao, a negde je opet prvi i drugi red već odavno bio posednut. Ali je i vreme prolazilo, a svetina sve više i sa svih strana pristizala, te Jaćim vidi da se nema kud i da se negde mora zastati i osmatračka tačka zauzeti. Pa je najzad, u drugome redu, jednu bolju poziciju pronašao, da ga nikakva sila ne bi mogla potisnuti, i tu se mudro i skromno ukotvio i ženu sebi blizu sasvim privukao. A u stvari, nikad on i nije čovek neskroman bio, niti se u prve redove isticao, iako su mu se stari, istina dosta davno, iz same Crne Gore i Brda doselili. Još manje je on namere kakve imao da ma šta ovde, na primer, manifestuje, jer nikad on glaska u sličnim prilikama nije puštao, niti pak svoje duševno raspoloženje otkrivao. Jer nikoga se ne tiče šta on unutra oseća i razmišlja, samo je njegova dužnost da se reda radi oko sebe pažljivo obazre, te da se uveri: nema li koga pored njega i oko njega, da bi se kao sumnjiv činio, ili tako šta, te da bi se znao upravljati i opredeliti.

Dakle, sa tom ozbiljnošću i onim izrazom prekaljenoga ratnika, ali i prilično nestrpljivo, jer su ga noge počele boleti, čekao je Jaćim da jednom počne ta retka ceremonija koja je toliki narod na ulicu primamila i za jedno ga isto mesto prikovala.

I zaista, kad vrlo uzrujani žagor najednom prože sve prisutne, kako one na prozorima načičkane, tako i šarene lese na trotoarima ukopane, kad nastade opšte komešanje i neiskazani bes od pleska i tapšanja, Jaćim ostade ono što je bio, mudro miran i ozbiljan, sem što njegove buljooke oči, a u onoj začuđenoj radoznalosti, nešto malo više napolje iskočiše.

Uskomeša se, dakle, onaj narod, pa se zatalasa i zanese, jer se otuda ukaza čelo povorke na koje se sa toliko nestrpljenja čekalo, te se prvo i pre svega začuše zvonki i prodirni zvuci fanfare. Pojaviše se trubači sve na belim belcatim konjima, a za njima konjanici sa zastavama svakojakih sokolskih bratstava i župa. Na njima su dolame, preko ramena i kao krv crvenih košulja, prebačene, a na kalpacima sokolova pera. Teške motke zastava oslonjene im na sjajnim uzengijama. A tada, srčano i kao podmlađeno, kao da najedanput sve ožive, dočekaše ovu konjicu uzvicima: „Živela konjica! Zdravo, sokoli naši!“

Što se samoga Jaćima tiče, konstatujemo ovde: da se, toga momenta, po njegovom licu kao preli; neka vrsta naročitoga zadovoljstva, nešto kao pozdravni osmeh ili pojava jednog ustreptalog raspoloženja, ali jako uzdržanog.

Kao prekaljeni pešak, pripadao je On sav ovome svome uvek presudnome rodu oružja, dok se o konjici nikad nije dobro izražavao, pa se može reći da je ovu donekle i prezirao, te je daleko bio i od same pomisli da joj ma kakve počasti i ovom prilikom ukazuje. I baš povodom ove konjice Jaćim se, uopšte, reši da svu ovu ceremoniju samo hladno i pešački posmatra i kritičkim očima prati, jer, pomisli on baš u tom istom trenutku: ko mene ovde plaća da se ja, recimo, derem i svoje grlo, koje za pazarne dane moram da štedim, zloupotrebljavam..

Baš dok je on tako mislio, začuše se i zvuci sokolskoga marša, pa se iza ove muzike pojavi vođstvo svih sokola, te Jaćim opet oseti kako ga pomalo, ali vrlo pomalo, patriotski žmarci počeše podilaziti.

Bilo je tu, uistini, starih veterana, ali isto tako i golobradih vođa, u impozantnoj koloni, koja se svim silama trudila da svojim ponositim držanjem ostavi neizgladiv i silan upečatak. Dočekani sa svih strana oduševljenim usklicima, ispružali su oni, visoko uvis, desnu ruku raširene šake, upirući svoje sokolske oči poglavito na dame, što su ih belim i malim šačicama svojih do ramena golih ruku odozgo živo pozdravljale.

Bilo je, kao što rekosmo, među tim vođstvom istinskih junaka i ratnika, nema govora, ali mnogo više one takozvane debele pozadine, koja bolje poznaje puder od baruta i mnogo bolje parket-patos od ledine. Pa je ta debela pozadina osobito gordo otpozdravljala, baš kao da je nekad i na samo čuveno Bakarno guvno jurišala i na oštar nož ga osvajala. Ali ove parketaše masa od onih ratnika nije razlikovala, pa je sve ukupno na gromki četvorokratni pozdrav otpozdravljala da se sve prolamalo sa: „3dravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!“

I tu, kao nekim uticajem iz vazduha, šta li, ili što ga onaj četvorokratni gromki pozdrav najedanput opi i osvoji, tek i sam Jaćim i protiv svoje volje i načela zausti da i sam sa onim četiri puta „zdravo“ pozdravi ono vođstvo, kad se namah zagrcnu, baš kao petlić kad prvi put, pošto zaklepeta krilima, nameri da kukurekne, pa odjednom upola prekine. Dakle tako nešto, kao kad prvi put. petao zakrešti, zakrešta i Jaćim, pa se od toga kao zastide, te se najpre zakašlja i dole u zemlju pogleda, a onda bogobojažljivo obazre oko sebe da se uveri: je li to ko čuo i zapazio kad je on zakreštao, ili je ovo kreštanje prosto prošlo nezapaženo i neprimećeno. Postideo se Jaćim i pokunjio zbog ovoga, jer se lično uverio da to nije prošlo sasvim neopaženo, pa se ponova i jače zakašljao, kao bajagi više je to bio kašalj, a da on i nije imao nameru da onde nekakve pozdrave upućuje i deli, a najmanje nekakvoj tamo kavaleriji ili vođstvu parketaša i ladovinaša, protiv kojih je uvek svim svojim srcem neustrašivo istupao.

A posle one muzike, eto ti Rumuna, o čijem se retkom i slavnom junaštvu još uvek sa najvećom pohvalnom priča, i čije žene, odevene u prekrasna narodna odela, požnješe čitavu buru pozdrava. Sa svih strana zaori se dobacivanje: „Gle kako su divne! Oh, kako su slatke“, te se Jaćim unezveri i ne znade šta li će pre da pogleda i zagleda. Želja mu je, naravno, bila da na ženskome polu pogledu pusti na volju, ali ima ti tu i svakojakih drugih privlačnosti i svake sorte neobičnoga šarenila. Zanesen tako čitavom bujicom utisaka: „Jao meni jadnome,“ pomisli, baš kad iza Rumuna zatrese češka muzika, pa se sa nom izmeša i bat, kao šuma, bezbrojnih.. čeških ženskih nožica, sve u istim čarapicama i cipelicama, „jao meni“, pomisli on, „ko će danas ovde živ glavu da iznese?“

Osetio je baš tada vrtoglavicu u glavi, i najedanput, sasvim iznenada, kao neku dotle nepoznatu silovitost I kao neki ogromni višak dotle pritajene snage, pa mu se učini kako mu se sve ona čupava kosurina na glavi uzdiže, a srce podmlađuje, te mu i sama žena primeti da se neke važne unutarnje promene na Jaćimu izvršuju. A ovde dodajemo: bila je to dosta mršava žena, otprilike njegovih godina. Imala je ona izraz iz koga se jasno videlo da o svome mužu i misli i brine i da ga se jako pribojava.

Oseti se, dakle, na Jaćimu jasno ono vrlo nestrpljivo uzbuđenje, i da se u njemu neke jake pripreme vrše u tome smeru: da dâ izraza svojoj iskrenoj srbijanskoj duši, u kojoj se prosto od gomile pepela nenadno stala razgarati tako reći čitava jedna živa vatra.

I tu eto, kad naiđoše Čehinje sve u istim cipelicama i čarapicama, kao i kratkim suknjicama, kao izvan sebe, kao protiv sebe, kao budiboksnama, zavrišta Jaćim da se sve oko njega uzbezeknu, baš kao da je neko od onih bezbrojnih gledalaca najedanput sa krova meću njih tresnuo, te mu se creva onde nasred trotoara prosula i pravi užas izazvala. „Živele, veli, sestre Češkinje! Ponese, dakle, Jaćima ona matica života što sve nosi za sobom. I tada, kad to reče, on lepo oseti da je posle toga živ i zdrav ostao, i silno mu bi milo što živ i zdrav ostade, a što se na njegovom licu jasno dalo raspoznati.

Okretoše se namah Čehinje tamo na tu stranu odakle je ona neobična rika doprla, i stadoše mahati lično baš Jaćimu Medenici svojim punačkim i rumenim čehoslovačkim rukama, u kojima neke nošahu kite lipovoga cveta, a neke opet polutke od limunova, predostrožno pripremljene za usisavanja protivu opasne julske sunčanice. I Jaćimu se nasmeši brk, i sve se na njemu zadovoljno smeškalo: „Bre“, pomisli on, „bre, Jaćime, grdno li bi pogrešio da si nešto kod kuće ostao, nikad ti to ne bih oprostio!“ I pri tom potajnom prekoru, namignu on levim okom na ženu, i to tako nekako intimno i blagonaklono, da ona odavna nije zapamtila toliku njegovu blagonaklonost, od koje se prosto donekle i zastidela i sam pogled ka zemlji stidljivo oborila.

E, ali tek sada stadoše nailaziti druge muzike i župe, i Jaćim tek sad oseti: kako se u njemu budi i buja nova neka sila, i kako mu se lice ozarava nekim osobito blaženim raspoloženjem i radošću. Nailaze, dakle, razne župe i muzike, ali pred svima Slovenci i Slovenke, te se prosto ne zna koja je nošnja lepša od druge, a Jaćim smesta pomisli: „Evo, veli, i ovo su ti ovde sve naši, čista naša krv, ali od nas podaleko žive i stanuju, te im treba pokazati i dokazati da smo mi ovde u Beogradu ljudi, iako smo razne banovine.“ I pre sviju, pošto se najednom zajedno sa ženom iz drugoga u prvi red progurao, zagrme Jaćim ono isto četvorokratno: „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!“ „Živele sestre Slovenkinje, čuvarke naše na dalekom severu pa svi ovo gromko prihvatiše i za Jaćimom se povedoše, te on, eto, sasvim neočekivano i kao protiv svoje volje, preuze komandu i kao neku diktaturu nad svima onima okolo njega što su ga okruživali.

Pa grmi tako Jaćim: „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!“, najviše se njegova glasina čuje i razleže, i već ne dopušta nikome da bi prvi ugledao tablu gde stoji označeno koje bratstvo i koja je župa na redu. I kako koja pokrajina nailazi, on sve gromoglasnije, sve predanije, i nekako sve žučnije. Oslobodio se već sasvim, crvene mu se i uši i vrat i sva glava, i znoj ga uveliko stao oblivati, ali se on i ne obazire, ništa ga se već ne tiče, i samo gleda da mu koja tabla ne promakne, pa da ga ko ne pretekne i komandu mu njegovu ne prigrabi. Obuzela ga već prava pravcata bura osećanja, srce mu se podmladilo, pa je već sasvim neobuzdan u tom izražavanju neočekivanoga uzbuđenja i neobične duševne emocije.

Oseća Jaćim da dominira onde na trotoaru, pa se samo trudi da ne popusti, diktaturu iz svojih ruku ne ispusti, i glavu je već iskrenuo kao pseto kad urliče: „Živeo, veli, Masarik! Živeo Masarik!“ I sve tako zarazno deluje na okolinu, i svi se povode za njim i prate ga, jer osećaju da iz njega zrači neki opasan duh discipline, kojoj se već svaki, hteo ne hteo, mora da pokorava.

Ali bezbrojni laki redovi nastupaju, živim, sitnim, brzim i smelim korakom, i urnebesni pozdravi nikako ne prestaju. A Jaćimu se dopao onaj četvorokratni pozdrav, te nikako ne prestaje da ga ponavlja pri nastupu svakoga novoga reda. „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!“ urla Jaćim, ali se vidi da ga glas sve više izdaje, jer je nekako naglo i silovito od početka nastupio, i jer sve više pada u vatru i napinje se, vratne mu žile nabrekle kao proširene vene na nogama, pa je već upola promukao, te umesto: „Zdravo, zdravo, zdravo, zdravo“, čuje se samo četvorokratno: av, av, av, av!

Laje Jaćim, nijedan mu seljački rundov nije ravan, šešir mu u desnoj ruci, te njime maše i diriguje, dok mu je leva raširena i o mišici mu visi njegov izlizani šljivov štap. Kosa mu razbarušena, kragna mokra i izgužvana, „mašlija“ otišla za vrat, prsluk je raskopčao, pobesneo je sasvim Jaćim Medenica, nema mu pomoći. I žena mu se već zabrinula, trza ga za kaput, stidljivo ga umiruje: „Lakše, Jaćime. Umiri se, Jaćime.“ Ali Jaćim nikoga više ne gleda i ne vidi, mutno mu je pred očima, niti se obazire što su već svi pogledi upereni više u njega negoli na župe i zastave. Sav je Jaćim u vatri, kao da je celoga života bio sputan pa ga najednom odrešili, oči su mu pomamne, pune gromovske snage, oči lavovske što kao munje blistaju od uzbuđenja. I eno ga opet gde urla, gde se dusa i bacaka: „Živeli, veli, braćo Hrvati! I neka znaju da smo ljudi, da nismo mesojedi, da nismo tirjani. Neka znaju da smo životvorni i državotvorni... Jao, veli, braćo Hrvati, dušu nam srpsku ne poznajete.“ i baš tu kod Hrvata ponajviše se isticao i nastradao Jaćim Medenica, i na publiku se okolnu stao ljutiti što ga žešće i svesrdnije ne pomaže: „Šta je, veli, šta je, narode, što stojiš? Šta trepćeš, šta ćutiš, Srbine tužni? Zar ne znaš tvoju dužnost srpsku i beogradsku? Mi smo, veli, Pijemonat, mi smo srce i centralna glava, mi dajemo pravac i krmu, mi smo đeram sa koga svi piju vodu i pričešće.“

Mučenički izgleda Jaćim Medenica, široko je ruke raširio, te se čini da je grozno strašilo upravo sa njive dospelo onde nasred trotoara, strašću je sve više zanesen, sve u njemu kipi i ključa, oseća i on da je već do ropca iznuren, ali se ne da. A oni redovi kao iz same zemlje da izviru, zar i oni da ne budu pozdravljeni, zar da ne budu i oni obodreni? Ne, to neće i ne može biti. Svi oni moraju dobiti svoje, svi oni moraju primiti ono što im pripada, sve treba zadovoljiti, te je svestan Jaćim da mora istrajati, pa makar šta ga snašlo i zadesilo.

Gleda Jaćim sve nove i nove rojeve, glava mu je unazad zabačena, ukrutio se, ne da se Jaćim: „Bre, bre, veli, nigde ti ovde kraja ni konca nema! Da mi je samo da ovo vide Makaroni i Mađaroni, stra’ u pete da im sateramo. Krv zlotvorska da im se sledi. Bre, bre, bre, veli, nikad kraja ovoj proceduri.“ I dok defiluju ovi gordi redovi uzdignutih glava, gazeći čvrsto i mašući rukama, Jaćim se živo trudi svakome da se oduži, nikoga da ne propusti. A kad naiđu Šumadinci, samo kad pozna Srbijance, on se umerava, pa mu se ono uzdržano uzbuđenje jasno na licu raspoznajte: „Naša fajta“, primećuje on više za sebe, „znamo se mi, naši smo mi, ne brinem ja za njih, čelik je to živi“; da ponova zajaukne Splitu, Kotoru ili Dubrovniku: „More naše, sunce naše, brigo naša, slavo naša! Za tebe sam Albaniju savladao.“

Grmi tako Jaćim i jauče da se do neba čuje, kad najednom ugleda Kumanovo, i kad ugleda Jaćim ovo Kumanovo i mladiće kako žestoko koračaju, i kao da hoće onu zemlju nogama da ulegnu, preobrazi se i krv mu ponova u lice pojuri: „A jao, veli, diko naša, uzdanice naša, plamene živi, prvo čedo našeg oslobođenja.“

Eto tako, i baš kao da ga je spopalo neko divlje nadahnuće, pa se samome sebi divi i u čudu pita: „Bre, ala ti ja ovo neki jak govornik ispado’, pa to ti je!“ A oni se oko njega silno razdragali, smeju mu se, sokole ga, bodre. I sve tako dok ne spazi Skoplje, kad svi umukoše, jer Jaćim ponova zavrišta: „Gde si, kaže, dušo naša, željo živa? Gde si, Dušane, kruno carska, da vidiš sokolove tvoje sive? Da li znadeš da nam je carstvo veće i od tvoga.“

Počeo je Jaćim i sa trotoara već da silazi, barjacima raznim da pritrčava pa da ih celiva, dečicu da grli, bodri i sokoli, a sav je već rashodovan, i čakšire mu prugaste otkopčane, i znoj mu lije niz obraze, i neupaljena cigareta, koju nikako nema vremena da zapali, a ludo mu se puši, stoji mu sva mokra i izgnjavljena među prstima.

Pričekuje i dočekuje i Bregalnicu, i Đevđeliju, i Kruševo, i Ruse, vatreno i sve podjednako: „Rusijo, veli, matuško, crna moja izbeglico, šta li ću s tobom? Rusijo, veli, majko naša rođena, srce iščupano“, a svi su već samo u njega pažnju upravili, svi počinju da strahuju za Jaćima, da mu se kakvo teško zlo ne dogodi, „šlog“ da ga ne udari, jer je on formu Srbina-čoveka sasvim izgubio, podlegao sasvim onome slepome elementu što je u njemu opasni plamen razbuktao, i samo se vidi kako mu se usta otvaraju i zvuke neke šištave ispuštaju, dok mu ruke besno mlataraju, te se više ne zna da li se još raduje, ili ga je teška neka muka i žalost obuzela.

Raspomamio se Jaćim, da se sav tako reći u biću svome promenio i u svojoj sadržini prevrnuo. I taman tako u sadržini prevrnut i u biću promenjen, opazi on varoš Sarajevo. I eto, ta varoš Sarajevo, kao ništa dotle, bolno mu potrese dušu, da zavapi: „Aoj, Bosno, sirotice kleta“, i baš mu tu sentimentalne suze silno potekoše, kao kad posle strašnoga pljuska voda na oluke pojuri.

I ko zna, možda bi se sve i svršilo na tim sentimentalnim suzama, da je nekako sa Bosnom jedanput zasvagda svršeno bilo, ali jest, bosanski sokoli tek sad nailaze, i što više nailaze bosanski sokoli, sve se više Jaćim kida i obara i obada, i, već nema šta, vide svi već unaokolo da je on u tešku duševnu krizu zapao i da se ovo ne može sa dobrim završiti.

I zaista se nisu prevarili oni što su tako mislili i računali, jer šta to bi? Bi to, da se pomoli Tuzla. A kad se Tuzla pomoli, zapišta Jaćim da se do Boga začu: „A jaoj, Tuzlo. Drž’“, i stropošta se koliko je dug, kao da je pravom puškom pogođen bez zrna baruta, pokušavajući pre toga da se uhvati — za prazno.

Stropoštao se, dakle, Jaćim zbog Tuzle, onde nasred trotoara gde se zatekao, jer mu je ta Tuzla, baš kao neka najbolnija i centralna tačka programa parade, sunčanicu od patriotskog uzbuđenja izazvala.

Izvrte se, dakle, Jaćim sa uzvikom „drž’“, upravo sa onim istorijskim uzvikom Hajduk-Veljkovim, kada ono bi pogođen od turskoga kuršuma na samom šancu, i kad mu je namera bila da kaže: „Ja pogiboh, drž’te se“; pa je isto tako i Jaćimova poslednja volja i zaveštanje trebalo da se shvati i razume: „Ja sam gotov, drž’te se!“

Pao je Jaćim, baš kao na bojnome polju, teški su mu kapci zaklopljeni, ruke opuštene, noge raširene, ama osmeh mu blažen, a izraz od izvršene dužnosti zadovoljan; sve dok neko ne povika za nosila, te ga ubrzo na nosilima i poneše i u kola za brzu pomoć položiše. A trapavo se žena vukla za nosilima, na kojima je Jaćim nekako vedro i bezbrižno ležao, sve dok staroga ratnika u kuću ne uneše i na ratnički ga krevet položiše, mada mu sveću još ne upališe.

U onom trenutku kad se Jaćim stao razaznavati, bilo je tačno šesnaest sati. To se znalo po tome što se baš tada začula zvona večernja otud sa crkve Svetoga Marka, u čijoj je neposrednoj blizini odvajkada stanovao i vek svoj provodio stari Palilulac. U glavi okoreloga ratnika onaj ulični haos kao da ponova ožive, ali ožive nekako tako i mutno i zamršeno, da se isti taj haos i vreva činjahu baš kao neki san, ili kao čudna java sa one strane života ili sveta. Zvona koja su sad dopirala, probudiše u Jaćimu misao da to mora biti njegov sopstveni pogreb, ili pratnja, i da to baš njega, i nikoga drugog, svečano sahranjuju. Ali taj pogreb, bučan i veličanstven, uz jeku hiljade zvona, morao je biti pogreb velikog čoveka. I druga Jaćimova pomisao bi: da je taj veliki čovek on lično i niko drugi. A kad samome sebi Jaćim postavi pitanje o tome: po čemu je on to najednom postao veliki čovek, u njegovoj svesti ponova sve potamni, pa se na toj tami odjedanput zablistaše samo ova slova: treći oktobar.

„Gle“, pomisli tada Jaćim po treći put, „sad mi je sve postalo i jasno i prosto: ta ja sam umro i već vaskrsao.“ I baš u tom trenutku ugleda on gore među gužvom od oblaka onu svoju rođenu srbijansku dušu kako, probijajući se mučenički kroz one guste oblake, uzleće na nebo, dok u isto vreme u svojim rođenim grudima oseti drugu jednu dušu, ali širu, prostraniju i nekako tvrđu. I taman se Jaćim počeo boriti sa ovom drugom dušom, kad ga neki đavo stade drmati i trzati za rukav od košulje. Jaćim kao otvori oči, podigavši svoje guste veđe, ali ih još brže zatvori, jer mu se učini kao da mu se i ova druga duša najedanput uzvi u oblake, te ga ostavi sasvim samoga, kao u pustinji. Ali kad oseti da ga ponova trzaju za rukav od košulje, on opet otvori oči, i tada vide da nije baš sam, nego da se njegova žena, baš njegova rođena žena, tu pored same mu postelje nalazi.

Stajala je ona jadnica isto onako u onom trapavom stavu, dok je u ruci držala veliki porculanski tanjir sa dobro umočenom, mokrom sirćetavom krpom u njemu. Ove sirćetave krpe menjala je ona za sve vreme nesvesti Jaćimove na njegovome čelu i slepim očima. I tada Jaćim pogleda u ženu, zatim pogleda u tanjir, a zatim progovori: „Slušaj, veli, ženo, sve znam, znam sve. I ništa nemo da mi govoriš. Bole me i noge i ruke, da otpadnu. Propao sam ti kao Janko na Kosovu. Nego, znaš li šta? Čestitaj ti meni ovu moju junačku ranu, jer je evo i Jaćim Medenica naposletku jednu ranu zaradio. Nije baš prava pravcata rana, pre mu dođe kao neka kontuzija, ali svejedno, čestitaj mi kontuziju, i ’odi da se junački poljubimo.“