ПЕВАЧИЦИ
Девојчице, српска ћери,
Ко те роди? од куда си?
Ил' од куда они звучни,
Они дивни твоји гласи?
Седио сам крај потока,
Још у доба лепих снова —
Слушао сам лаке вале:
Ситна звона бисерова.
И био сам, лутао сам
По зеденој чарној гори,
Кад њезино нежно срце,
Сетан славуј, пева зори.
Ал' овака чиста гласа,
Што се тако к срцу лепи,
Још никада чуо нисам,
До са уста твоји лепи.
Оживиће о јесени
Вели цветак, кад те чује,
Помислиће, да му опет
Јаран-славуј прижељкује.
Певај, ћерко безазленко!
Пуштај слатке гласе твоје;
Тек у гори немој никад
Да запеваш, чедо моје!
Као негда Обилића
Би те вила устрелила,
Како би и опет она
Певачица прва била!