Нови завјет (Караџић) / Предговор
| < Alphabeti serbici | НОВИ ЗАВЈЕТ ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА | Јев. по Матеју > |
| Превод Вука Стефановића Караџића објављен у Бечу 1847. године. |
Ево и на Српскоме језику Новога завјета! Да ми се кад овако опростити ријечи и осталога којечега о народу нашему што сам којекуда скупио, онда се смрти нимало не бих бојао.
Историја је овога пријевода, од године 1815 до данас, врло знатна а на много мјеста и смијешна, али је и дуга и широка, за то се за сад мора изоставити.
У превођењу сваке књиге дужан је онај који преводи старати се да пријевод што је више могуће буде вјеран, т. ј. да се не каже што ни друкчије ни мање ни више, него управо онако и онолико као што је у оригиналу. У превођењу светога писма на то се особито мора пазити, и за то се у гдјекојијем пријеводима, међу којима је и наш Славенски, више пазило на превођење ријечи са свима граматичнијем промјенама него на смисао: с тога је у највише пријевода језик рђав и тежак разумјети, Ја сам се да овај пријевод буде вјеран, каоно ти свето писмо, али што је могуће више да буде и нашијем чистијем народнијем језиком. Код гдјекојијех стихова, кашто и око једне ријечи, и преводећи и штампајући, тражио сам помоћи у десет пријевода, пак сам најпослије питао, прије покојнога Копитара а сад Ф. Миклошића, како је у оригиналу. Тако ја сам се трудио што сам више могао и око вјерности и око језика; али поред свега тога труда не могу рећи да се не ће наћи погрјешака и у једноме и у другоме; јер људски посао никакав не може бити без и каке погрјешке. Што је год оно у нашему Славенскоме пријеводу на страни или доље на дну назначено ситнијим словима, све су оно погрјешке против оригинала; а за погрјешке у језику сваки ће ме паметан човјек још прије оправдати кад помисли да се овако дјело преводи на језик којијем се сад почиње писати и који је до сад много више кварен него су правила његова скупљана и значења ријечи одређивана. Али опет не треба нико да мисли да су оно све погрјешке што ће овај или онај не знајући језика и не разумијевајући ствари казати да јесу; јер у данашњему стању наше књижевности мало који читатељ не ће на свакој страни наћи погрјешака и у смислу и језику. По самоме Славенском пријеводу нико не може пресудити гдје је овдје вјерно преведено гдје ли није; јер у Славенскоме пријеводу има мјеста гдје се смисао из ријечи никако не може разумјети макар човјек учио Славенски језик сто година; а има и таковијех гдје ни мало не сумњамо разумијемо ли, а опет не разумијемо. Тако се ја надам да ће и највећи наши богослови, који су се до сад само на Славенски пријевод ослањали, тек с помоћу овога пријевода моћи управо разумјети многа мјеста у Новоме завјету.
Најприје би ме могао ко окривити што су гдјекоје ријечи из оригинала на различнијем мјестима различно преведене; али овакијех неједнакости има и у нашему Славенскоме пријеводу (а по свој прилици и у другима свима), н. п. Мат. XVII, 4, и Лук. IX, 33, Грчка је ријеч σκηνάς преведена са 
, а Марк. IX, 5, та иста ријеч са 
; тако је νομικός Мат. XXII, 35, преведено са 
, а Лук. X, 25, са 
; тако је ἐξίσταντο Дјел. ап. II, 7, преведено са 
, а у истој глави у стиху 12 
; тако је Грчки глагол ἐγείρειν гдјешто превођен са 
а гдјешто са 
(као што се у једноме стиху, Римљ. VIII, 11, налази обоје); а исто је тако ἐγείρεσϑαι на гдјекојијем мјестима (н. п. Мат. XVII, 23) преведено са 
, а на гдјекојијем (н. п. Мат. XX, 19) са 
и т. д.
Ове неједнакости ја само за то овдје спомињем да би се мени оваке лакше опростиле. Гдјекоје сам оваке неједнакости ја учинио готово навалице, или да покажем да се и онако може казати, или не знајући које је боље; а гдјекоје су утекле против моје вол»е. У напредак, ако суђено буде да ову књигу још једном узаштампам, гледаћу и у овоме да се поправи што више буде могуће.
Ја се надам да ће књига ова бити на неисказану корист народу нашему. Из јеванђелија ће народ познати како је Христос на овај свијет дошао, шта је учио, и како је са свијета овога отишао; из дјела апостолскијех познаће шта су апостоли послије Христа радили и како се закон Хришћански по свијету роспространио; а из посланица апостолскијех познаће чему су апостоли учили да би се Хришћански закон боље утврдио. За Христа, да је пострадао и васкрсао, зна народ наш нешто из слушања у цркви и из приповиједања, али од дјела апостолскијех и од посланица не зна, управо рећи, ништа. А како је могао и знати? Кад би овакијех књига на Славенскоме језику и било доста, он језика тога не разумије; а да речемо да би ко по нешто и разумио којекако, нема књига. Ја не знам да ли у свему народу нашему, осим цркава, педесет кућа имају Нови завјет; а осим свештенства, које чита у цркви и у другијем различнијем догађајима по служби својој, не знам би ди се могло наћи и пет људи који су Нови завјет сав редом прочитали. Које што књига нема, које пак што се не разумију, дотле је дошло да народ наш и не мисли да су јеванђелије и апостол књиге које ваља читати или слушати да се из њих што научи, него мисли да се читају у цркви и у другијем различнијем црквенијем службама само обреда ради.
Овај пријевод није за то да се чита у цркви, него само да га људи читају као књигу, да би из ње закон Хришћански боље познали и што научили, и да би с помоћу њега Славенски пријевод у цркви боље разумјели.
Будући да сам ја рад да би се из ове књиге поред светога писма могао познати и прави наш народни језик, за то ћу овдје да кажем што о гдјекојијем ријечима у њој. И тако:
1) Узео сам у њу 30 ријечи Турскијех, које ево овдје постављам редом: аждаха, амајлија, аџуван, бадава, басамак, долама, занат, исе, кавгаџија, кадар, калдрма, кеса, кула, ленгер, мáна, неимар, нишесте, ока, пазар, сахат, соба, сунђер, торба, филдиш, хазна, хајдук, харач, хатер, чалма, чаршија.
2) Задржао сам 49 ријечи Славенскијех које се у нашему народном језику не говоре, али се ласно могу разумјети и с народнијем ријечима помијешати; ево и њих редом: гонитељ, наказатељ, ревнитељ, свршитељ, спаситељ, тјешитељ, утјешитељ, дјевственик, законик, заступник, клетвопреступник, мужеложник, постељник, преступник, проповједник, сребрник, четверовласник, хулник, хулни, пророчица, лицемјер, прељуба, жртва, добродјетељ, јединост, ревност, довољство, искуство, јединство, првородство, ближњи, многоцјен, грјеховни, духовни, јединомислени, јединородни, маловјерни, непрестани, рукотворени, нерукотворени, животни, смртоносни, китов, величати, изобиловати, жртвовати, облагодатити, осјенити, ревновати.
3) Има 47 ријечи које су од Славенскијех посрбљене; ево и њих редом: богоборац, богомрзац, богомрски, среброљубац, стријелац, двојезичан, јединодушан, нелицемјеран, крајеугалан, неблагодаран, пријатан, сујетан, сведржитељ, сунашљедник, неуздржник, љубазница, нељубазница, лицемјерје, невјерје, сујевјерје, изобиље, обиље, братољубље, човјекољубље, среброљубље, искушење, непоштеђење, обрезање, необрезање, откривење, отпуштење, помиловање, поучење, противљење, сазидање, уздржање, неуздржање, невјерство, пророштво, отачанство, савршенство, кадиони, будући (а, е), скрушен, новокрштени, новорођени, прицијепити.
Ријечи посредник, природа, постојан и непостојан по свој прилици прије ће бити Руске него праве Славенске (из црквенијех књига); али се и оне могу врло ласно помијешати с нашијем ријечима. Гостољубив и гостољубије ваља да су начинили наши књижевници, јер их ни у једном рјечнику нијесам могао наћи. Гостољубив може се помијешати међу наше ријечи, али гостољубије нема друштва међу њима, за то сам ја начинио гостољубивост.
4) Има ријечи 84 којијех нијесам чуо у народу да се говоре, него сам их ја начинио; ево их редом: викач, вребач, гудач, измишљач, карач, кушач, мјењач, препирач, ругач, сијач, слушач, трубач, шаптач, избраник, осветник, четвртник, преступница, виноградар, вртар, вратарица, ћилимарски, прељубочинац, прељубочиница, прељубочинство, прељуботворни, зборници, зборнички, људокрадица, посинаштво, незнабоштво, дјевојаштво, отпад, распусна (књига), заједничан, смјерност, дрвеност, светост, гостољубивост, мртвост, избављење, ивршење, обновљење, окамењење, оправдање, опушћење, осуђење, очишћење, познање, покајање, помазање, помирење, понижење, посвећење, посињење, послушање, непослушање, потврђење, похођење , приготовљење , признање, примирење, утврђење, грабљив, неиспитљив, неистражљив, неосјетљив, непоколебљив, непримирљив, неразумљив, неродљив, опадљив, поучљив, празноговорљив, преварљив, распадљив, распадљивост, нераспадљив, нераспадљивост, пропадљивост, непропадљив, свадљив.
Највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, само кад би му затребале; а може бити да их и говоре. Кад би се Срби сабирали по зградама, јамачно би они имали и ријеч зборница, али се они сабирају највише по брдима, за то имају збориште и (у Црној гори) зборна главица.
5) Мјесто ветхи народ наш говори вети и вегди (у вегди је х преметнуто пред т, и по Херцеговачкоме изговору претворило се у г, па се онда и т послије г претворило у д), а усјечено вет и вегд: вет је од 
, које би по својству нашега језика морало бити ветах (ветха, ветхо), и у Дубровнику може бити да би ко рекао тако (као и њихан, њихна, нихно, мјесто у нас обичнога њин, њина, њино); али због онијех који х не изговарају никако морао сам казати ветхијем (Чив. VIII, 13), а иначе би приличније било у винит. падежу.
6) Тја (у овој књизи мјесто Славенскога 
, и Турскога чак) говори се у Дубровнику, а у Боци и у Црној гори каже се ћа. Може бити да је ово прво (тја) по Чакавачкоме нарјечију (као н. п. нетјак мјесто нећак), а по правоме нашему да би друго (ћа) било приличније. У народној пјесни зидање Скадра мјесто овдје тја има (у стиху 186 и 191) дори (као што Бугари и говоре): „Узидаше дори до кољена — Узидаше дори до појаса."
7) Брвно, купина и напаст у нас имају мало друго значење него у Славенскоме језику; у Славенскоме језику (и у овој књизи) брвно значи балван, дирек, или греда, а у нас се брвно зове дебела даска; купина у Славенскоме језику (и у овој књизи) значи das Gebüsch (од прилике шиб, по западнијем крајевима грм и грмен и грмење), а у нас значи Brombeerstrauch (rubus fruticosus, Linn.); а напаст у Славенскоме језику (и у овој књизи) значи Versuchung (искушење), у нас пак као биједа или несрећа која на човјека изненада нападне.
8) За неколико туђијех ријечи ваља читатељима казати шта значе; ево их:
Ава, ријеч је Чивутска и значи отац.
Алоје, у Арапској и Инђији некакво мирисаво дрво, којијем су Мисирци мртваце накађивали.
Ареопаг, у Атини главица на којој је био Атински велики суд.
Антихрист, који каже да Христос није обећани Месија.
Ваал, (у Чивутскоме језику значи господар) био је идол у Кананаца, Финичана, Асираца и Вавилонаца.
Велијар, презиме сотонино, и у Чивугскоме језику значи не висок.
Гог и Магог, овијем су именима Чивути у вријеме Христово авали најудаљеније народе које ће, по њиховијем мислима, сотона навратити да ударе на царство Месијно.
Дидрахма, сребрн новац од двије Атинске драхме.
Епикуровац; Епикур је био Грчки философ, који је казивао да је човјек само онда срећан кад му тијело не осјећа никаква бола и душу ништа не узнемирује.
Идол, ријеч је Грчка и значи незнабожачки бог који је начињен ода шта; отуда је идолопоклоник (који се идолу клања, т. ј. вјерује га и моли му се) и идолопоклонство.
Израиљ је презиме Јакова, сина Исакова а унука Аврамова, и у Чивутскоме језику значи онај који се бори с Богом. Послије Јакова овако су се звали и сви потомци његови.
Израиљац, један човјек од народа Израиљскога.
Јерес, начин мишљења и вјеровања друкчији од другијех људи.
Јупитер, тако су Римљани звали својега највећега бога, који се Грчки звао Ζεύς.
Кодрант, некакав врло мали новац, још мањи од једне крајцаре.
Левити, звали су се потомци Левијеви, који су имали некаку службу у цркви, али су прави свештеници били од кољена Аронова од којијех су се они разликовали овијем својијем презименом.
Легеон је ријеч Латинска и значило је чету војника од 3200 до 6200, а у светоме писму значи мноштво.
Лепта, мали Грчки новац од по кодранта.
Мàна, некака влага која је с росом као мала бијела зрнца падала и хватала се на лишћу од гдјекојега биља у Арапској. Људи су је прије сунца купили те сушили и за јело остављали.
Меркурије, био је у Римљана бог рјечитости и трговине, који се Грчки звао Ἑρμῆς.
Месија, у Чивутскоме језику значи: 1) оно што у Грчкоме Христос, т. ј. помазаник; 2) цар или краљ; 3) у Новоме завјету тако се зове Давидов потомак којега су по обећању Божијему Чивути очекивали да их избави.
Молох, био је идол Амонитски, коме су жртвовали и животиње и људе.
Нард, некако биље у Инђији из којега су стари вадили маст.
Осана, овом су се ријечи стари Чивути поздрављали, и значи од прилике: да си ми пријатељ!
Палма, дрво на којему рађају урме.
Рака, ријеч је Чивутска, али јој се управо не зна коријен; у вријеме Христово Чивути су се њоме ружили.
Ремфан, име бога којега су вјеровали Мисирци, Арапи и Финичани.
Ритор, ријеч је Грчка и управо значи који зна лијепо и добро говорити, а овдје у Новоме завјету значи онај који туђу ствар на суду брани и одговара (адвокат).
Саваот, у Чивутскоме језику значи војска или мноштво (н. п. анђела, звијезда на небу, за то и само небо), и по томе Бог саваот значи Бог неба.
Садукеји, били су у Чивута некаки јеретици који нијесу вјеровали да ће мртви васкрснути, и да ће се свакоме по смрти платити по дјелу његову, као ни да има анђела и да се Бог стара и промишљава за свијет.
Сикер, некакво јако пиће које су Чивути правили од меда, урми и палмова сока.
Скинија, ријеч је Грчка и значи: 1) сјеница (хладник); 2) кров који се може носити, као н. п. у цркви небо; 3) чадор.
Смирна, сок некаквога мирисавог дрвета у Арапској, којијем су се стари мазали.
Статир, новац од четири Атинске драхме (нешто више од двије цванцике).
Стихија, ријеч је Грчка, и значи оно од чега су ствари овога свијета састављене (елемент).
Стојици, били су у Грка философи који су казивали да је људска највећа срећа у живљењу по природи, и да ништа није добро осим добродјетељи.
Талант, одређени број новаца: у Атинском је таланту било 1350 талијера (по четири цванцике и по), а у Сирскоме, који се у Новоме завјету спомиње, нешто више од 320 талијера.
Фарисеји били су Чивутски јеретици који су казивали да је душа људска бесмртна, да ће се по смрти свакоме према дјелима његовијем платити, и да душа по смрти једнога човјека иде у друге људе и животиње; поред Старога завјета пазили су и на старинске обичаје, и више су гледали на обреде него ди на дјела. Народ их је врло поштовао. Они су били највећи непријатељи Христови и највише су учинили те се он на смрт осудио.
Финик, у Грчкоме језику значи оно што у Латинскоме палма.
Штампарскијех погрјешака у овој књизи нема много, али их се опет налази, и то понајвише малијех, н. п. Мат. XXI, 4, казоа мјесто казао, и ово је учинио штампар у штампању, и за то може бити да и није у свима књигама. Тако је на много мјеста накрај врсте испао знак (-) који ријеч у двије врсте растављену саставља, н. п. Марк. II, 16, грјеш ницима; тако су гдјешто и други знаци поиспадали, н. п. Марк. II, 2, послије ријеч испало је . ; Коринћ. прв. X, 20, послије ђаволима испало . ; Открив. XVI, 20 , послије нађоше испало , ; тако је Галат. 1,4, између Бога и оца испало и; Чив. VII, 15, у ријечи свештеника испало е; Јов. I, 51, човјечијему испало ј; Марк. V, 21, пређе наштампано је м. пријеђе; а гдјешто су пометани други знаци него што требају, као н. п. Марк. VIII, 27, послије им стоји ; м. : ; тако исто и Ефесц. VI, 2, послије обећањем стоји ; м. : ; Лук. XXII, 60, послије рече стоји ! м. : ; а Рим. I, 3, стоји . м. , . Тако је Марк. III, 35, моји м. мој и, а Лук. X, 40. немариш м. не мариш; а Коринћ. друг. XI, 1, стоји би сте м. бисте. Тако Мат. IX, 16, пред закрпа сувише је метнуто се; Ефесц. IV, 19, нечистосте м. нечистоте. Тимот. друг. III, 11, Иконију м. Иконији; Лук. XXIII, 39, у ријечи говорећи има п м. и, а у тој истој глави у стиху 47 у ријечи хвалити н м. и (овакијех ситница може бити да ће се наћи и више). Јов. XII, 42, наштампано је њего м. него, а Открив. XXII, 18, нега м. њега. Од свију је овијех погрјешака већа Јов. III, 9, жоже м. може, и Јов. V, 24, прошао м. прешао, које је такођер штампар учинио.
Свака штампана критика на овај пријевод мој биће ми врло мила, и гдје ми се докаже да сам погријешио гледаћу у напредак да се поправим. Ја бих сад већ гдјешто друкчије казао, а камо ли кад чујем шта и други о послу моме мисле, и док сам о њему још више промислим! Који се списатељ боји критике и труди забранити да се дјела његова не критизирају, онај очевидно доказује да сам у себи признаје да су дјела његова рђава или зла, али би опет рад да их свијет за најбоља прими и држи. Оваки су списатељи људи којима је милија тама од видјела: „Јер сваки који зло чини мрзи на видјело и не иде к видјелу, да не покарају дјела његовијех, јер су зла" (Јов. III, 20). Залуду се оваки списатељи ријечима хвале да љубе истину и корист народну, јер дјелом сами показују да им је милија њихова лажна слава него истина и све што је с њом скопчано.
У Бечу на Видов дан 1847.
В. С. К.
- Повезане странице: Свето писмо