НАЈЉЕШПИ ЈОЈ ХРАМ
О црквице саздана
Од мрамора б’јела,
Гдје у мени најприје
Љубав се зачела,
И гдје Мара сваке ми
Божје недјелице
Кан’ анђелак весело
Јавља своје лице,
Ох, када бих имао
Много суха злата,
Од њега бих сковао
Сјајна теби врата,
И све бих ти зидове
Златом обложио,
А по злату бисером
Име јој склопио,
Да куд год се обазрем
Угледам га сјајно,
К’о на небу плавиме
Зв’језди лице бајно;
Звона бих ти салио
У сребро жежено.
Да разносе ваздухом
Слатко име њено;
Од драгог бих камена
Столац исјекао,
И да на њем’ моли се
Њој га даровао.
Ну то злато, бисер тај,
И камење драго
Вај! у власти н’јесу ми...
Све м’ у срцу благо.
И у срцу, дјевојко.
Храм подигох теби;
Под небес’ма љепшега
Вјеруј, нашла не би.
