Народна бајања Срба у Дунавској клисури у Румунији
Борислав Крстић: Народна бајања Срба у Дунавској клисури у Румунији „Расковник", ХIII (септембар-новембар 1987). бр. 49, с. 49-60.
Борислав Крстић НАРОДНА БАЈАЊА СРБА У ДУНАВСКОЈ КЛИСУРИ У РУМУНИЈИ
[уреди] У местима Дунавске клисуре бајањем се баве углавном женске особе, понајчешће старије (бабе), али има и млађих. Ту и тамо бајањем се баве и мушкарци (нпр. Ненад Бранисављевић из Радмине, који зна да баје далак). Некада је свака старија особа умела да баје или знала бар једну врсту бајања. Жене су бајањем чиниле први захват у оздрављењу својх укућана или суседа, а ако су биле познатије бајале су и у суседним селима. Позивали су их кад је требало олечити оболелог. Народ је некад чврсто веровао у исцелитељку снагу и улогу бајања, па је зато присвојио и очувао бајање као нетакнуто благо. Но, ипак бајалица је све мање.
Клисурске народне басме, укључујући и сам знање бајања, преносило се, а тако и сада бива непосредно, наследним путем. Мајка је бајању учила своју кћерку. А ако је имала само мушку децу, том послу је привикивала неку женску особу (млађу) из ближе родбине, а често се дешавало и из суседства.
Приликом сакупљања басми наилазили смо на извесне потешкоће, јер, према народном предању, казивање таквих текстова обичним људима је било забрањено или избегавано, пошто се сматрало да ће тиме бајалица изгубити своју чаробну снагу и делотворност.
Исто по народном веровању, бајалица не сме да погреши приликом бајања, јер ако се то догоди сносила би последице. Ево шта нам је о томе испричала бајалица Живка Гојковић)) (65 година) из оела Радимне: „Кад сам погрешила, страдала сам и није било баш добро. Када сам бајала фалш, како се то каже, погрешила сам. И ондак ја снивам како сам отишла у Сушку (суседно село). Узмем један лопчић земљани; па сам отишла код једног деде. Куј зна какви то деда? У неку рупу, у неки брег су га нашли. Да бајем мојем Ивану, а он бијо мали Иван, а ја сам отишла да му бајем. Болесно дете! Кад ме он мене узо, па кад ме фрљио гор, а ја кад сам пала доле, нмала сам доста. Нисам знала више за тај лонац, ни за ништа. Ме тресо. И ондак сам се сетила да због тога.“
Узимајући у обзир структуру, у клисурским народиим бајањнма се лако могу уочити два саставна дела.
Први део чини ритуални елеменат, који има сва својства тајанствене магијске радње, и где се употребљавају предмети као што су: штапови, углевље, вода, секира, дрвљаник, кучине, белега, конац и друго. Цилљ такве радње је да отера болест. Овом делу припада, свакако, и време бајања (ујутру — пре изласка сунца; предвече — после заласка суица), а исто и место где се обавља бајање (на дрвљанику, ђубришту, поред реке, на гробљу и др.), па и положај који треба заузети болесник приликом бајања (лежећи положај, окренут према истоку итд.).
Други део чини текст који бајалица изговара такозвана басма. Ако се окамењени облик басме одвоји од дела обреда, он тада носи обележје праве песме. Карактеристично је за такве текстове и то што се они изговарају са израженим призвуком нејасноће и неразговетности, шапутањем и убрзаним темпом, што још више испољава не разумевање код оног који бајалицу слуша или коме је она намењена. Као особеност клисурских народних басама треба истаћи чињеницу да се у њима често употребљавају речм из страних језика поготово румунског, а све то с ризлогом да текст буде за обичног човека неразумљив и не докучив. Познате су басме које се изговарају на румунском језику за лечење појединих болести иако текст басме изриче особа чији је матерњи јсзик српскохрватски.
У селима Дунавске клисуре у употреби су следећи термини за означавање постуика бајања: бајање, врачање, вражбиња, вражити. Старије особе одвајкада строго одвајају вражбине од бајања. Оне осуђују и одбацују врачаре које су изједначиване са вештнцама јер су одувек наносиле штету и зло људима. Према народном веровању, врачаре су у дослуху са злим дусима. Њихово „чинодејствије" своди се на стварање код људи злих дела, тешкоћа, немира, свађа, туча и друго. Напротив, бајање бајалице гледају благонаклоније, јер се бајањем „лече" разне болести. Бајалице су стога прихваћене, јер желе људима само добро, притичу им у помоћ и раде на одгањању злих духова.
Посебно место заузимају погађања, јер се њихова делотворност своди на прорицање будућности људима, „откривању" несталих и друго. Њих нови друштвени односи успостављени после 1944. осуђују и одбацују, јер од обичних људи преваром измамљују материјалну корист.
У зависности од болести коју бајалица лечи, постојн више врста бајања:
БАЈАЊЕ ОД УРОКА
[уреди] Ако неко оболи од урока, а то се најчешће догаћа малој деци, одмах се доведе нека бака-бајалнца која ће голом руком извадити три жишке нз ватре и спустиће их у чашу пуну воде у којој се стави и нека болесникова стварчнца. Ако угљевље падне на дно чаше, то је доказ да је оболели урекнут. У чаши бајалица стави покоје дугме, прамен косе, каменчић белутак, метле, босиљак и друго. Затим бајалица шапатом изговара једну од познатих басама. Кадгод се басма искаже, бајалица дуне преко главе и пљуцне над оболелим а онда даје оболелом да окуси мало гашене воде. Истом водом му се поквасичело, а по некад и лице. За ову врсту бајања нашли смо и највише варијанти басама. Ево неких од њих:
- Прва варијанта Трчи миш под полицу
- Друга варијанта Трчи миш под полицу
- Трећа варијанта Седи урок на прагу
- Четврта варијанта Седи урок на прагу
- Пета варијанта Ветар преко главе
У Радмини је забележена и једна басма на румунском језику коју доносимо у преводу:
БАЈАЊЕ ОД СУНЧИЋА
[уреди] Сунчићи у народном веровању означавају главобољу добијену од јарког сунца и жега.
Ова врста бајања се обавља на каквој реци. Тамо се нађе мали белутак, па се оболелом стави на главу. Баје се трипут. Ако се бајање почне пред вече, тада се завршава увече, с напоменом да се оболелом баје и ујутру док се сунце још не роди. Ако се бајање почне ујутру, тада се баје двапут ујутру и једном увече.
БАЈАЊЕ ОД СКЛОПАЦА
[уреди] Болује од склопаца онај кога боли гуша, зато бајалица притегне оболелог са два прста у пределу врата и гуше, а онда изговара следећу басму:
БАЈАЊЕ ОД ДАЛКА
[уреди] Ово се најбоље обавља на више иачина, али само када је млад месец. Неки то обављају на следећи начин: ставе мали прст на место које боли па исказују следећу басму:
Ево како описује далак Ненад Бранисављевић (64 године, из села Радимне):
„Појављују се као два бруса и почну да се пружају од кичме, од бубрега према трбуву. Неки пут се појави само један, ондак је болест лакша и брже се повуче. Ти брусеви су отприлике широки ко три прста. Они се јављају обично у пролеће, крајем фебруара до половине марта. Болест може да траје и по две године. Болест се пронађе кад се пипне, па кад под прстима осетиш те брусеве, ондак значи да је то само далак."
Бајање далка се изводи само средом и петком, али Ненад Бранисављевић далак баје само ноћу и то после првих петлова!
Током бајања басма се исказује по двапут и удара се секиром у дрвљеник, а добијено иверје ставља се оболелом у шаке, а онда се приђе ватри и над њом се жар премешта из шаке у шаку док се не претвори у пепео. Ненад Бранисављевић изговара следећу басму на румунском језику:
БАЈАЊЕ ОД МИЦИНЕ
[уреди] Мицина је болест која се јавља као какво отврдло место у облику јајета. Обично израста под пазухом оболелог. У бајању мицине користе се следећа помоћна средства: бачена кост, нож, секура или друго какво сечиво. Ако се баје помоћу бачене кости, тада се трипут изговара следећа басма:
Ако се бајање обавља каквим сечивом, тада сс изговарају следећи стихови:
БАЈАЊЕ ОД ПАДАЛИЦЕ
[уреди] Болест се јавља тако што оболели у датом тренутку пада у несвест. Тада му прискаче бајалица и пошто га прекрије коритом, узме неки стари тањир са којим се није служила, па га, ударивши о корито, разбије над болесним и изричс следећу басму:
БАЈАЊЕ ОД ДОБРАЦА
[уреди] Како прича бајалица Живка Гојковић из Радимне, код овог оболења ништа те не боли, али си ипак надувен. Да би то надимање бајалица излечила, она узима мало куље илн проје, умочи у со, а онда изговара басму коју због краткоће често изговара трипут, а понекад и девет пута. Басма је казана на румунском језику:
БАЈАЊЕ ОД ТРПИЈЕ
[уреди] Према народном веровању, трпија је опака болест. Иако болесник једе веома много, он и даље бива слаб и све се vише тањи. Да би се установило да ли неко болује од трпије, извуче се конац из парашених нити, дужине раширених руку. Ако је тако измерена дужина већа од висине оболелог, знак је, према народном веровању, да болује од трпије и треба га чим пре излечити. У ту сврху набаве се и три комада дрвета тршње, однесу се на дрвљеник, ту се сеkиром засецају и изговара се следећа басма:
У селу Луговет бајалица Стана Марковић, 75 година, казала нам је басму на румунском језику коју доносимо у преводу:
ОТВАРАЊЕ
[уреди] У клисурским селима постоје више врста „отварања". Узимамо само оно које нам је казала Стана Марковић због лепоте басме. Она то „отварање" обавља на гробљу, користећи том приликом и један катанац који стално отвара и затвара кључем и за све време изговара следећу басму:
У селима Дунавске клисуре постоје и друге врсте веровања. Једна од таквих је и скидање чини. По народном веровању, врачсре својом тајанственом снагом могу да на неку особу набаце болест или зло.
Против таквих чини људи су се супростављали на најразличитије начине, најчешће су носилипреврнут неки део одеће, забадали нож у врата, стављали секиру иза врита, носили собом бели лук.
У прошлосто амајлије су нођене против разних болсести и невоља. Тако, на пример, ако је мушком новорођенчету претходно умро брат, њему се обавезно на десном уху ставља минђуша, да и он, тобоже, не би умро.
У новије време ношење разних ланчића око врата или минђуша служи само као украс, никако као какав предмет који су сујеверни носили да би се штитили од зла.