Мишеви и прапорци

←Комарац и во

Мишеви и прапорци Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Рис и лисица→

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примјечаније .

Мишеви нађу негде два прапорца, пак учине сабор и начну се совјетовати на што би их употребили да им полезни бyдy. Неки реку да их привежу старешини на врат или за реп да му звече и чине поштење. Старешина обаче захвали свима за такову учтивост и отменост, али у исто време умоли oд себе таково поштење с којим не би се никад могао из рупе помолити да га мачак не чује.

Напоследак, падну на то умишљеније да их домаћем мачку привежу на врат; ал' ево невоље: неће нико на се да прими ову чудновату експедицију. Стари шиљу младе, а ови сви у једно грло с заклетвом утврждавају да они дужно к својим старешинам високопочитаније никад и нипошто неће за леђа метнути, нити ће таково важно дело, које онима принадлежи, на се узимати.

Наравоученије

У сваком совјештанију о предузимању којего нибуд дела, прво ваља размотрити је ли то возможно, и ако јест, не отлагати; што год мора бити данас, то је сутра у невреме. Мишеви нису посмјејанија достојни зато што нису јошт мачку прапорце на врат обесили, него што су се о њима невозможном делу совјештавали. Притом, не ваља у слабост падати и оно што је могуће за немогуће примати.

Многа су се општества у свих народи сачињавала, сва с таковим намјеренијем или под видом такова намјеренија да ћеду свему народу добро какво учинити, пак мало помало составили су особито (да тако речем) тело у телу и општество у општеству, а потом, сопственим самољубијем заслепљени, не само своју особиту корист општој ползи претпочтели су, него и са штетом и вредом великога општества и народа своје су мало општество утверждавали и обогаћавали, а велико варали, заслепљавали и, кад је до најпосле било, ногами газили, угњетавали и попирали. Такови су били маги персијски, брамини индијски, бонци хинески и јапонски, јерофанте египетски, ламе татарски, књижници и первосвештеници јудејски, и прочаја. Ко би икада не само рекао него помислио да ћеду насљедници оних првиххристјанских пустињика и монаха такови с временом постати да први у народу ишту да буду, а неки од њих да ћеду живе људе за Христову (како они веле) веру пећи и на парчета сећи? Ово су само они кадри чинити који се од свега человеческога рода одрекну и одметну, и сасвим шта су и откуд су произишли забораве и из душе изгладе. Ево шта бива из раздјеленија људи, који не ваља да су раздељени!

Зато, о пречесно општество человеческогарода, а навластито сербскога, за кога ја ово пишем, послушај ти глас человечества, свети глас јестества, а то ће рећи глас божји! Не раздељујте се и не мрзите се између себе за цркве грчку и латинску. Церков је Христова, а нити је грчка ни латинска; него само гордост и инат и злоба увела су ова имена, разделила и омразила толике поштене и блага срца људе. И различни народи под једним просвештеним и законим царем једно су општество и фамилија, којима је отац судија и архипастир \ цар. Управитељи, судије, официри, војинство, епископи, свештенство и сви народи, све је то једно тело, једна душа и једно свето општество којега је свештена глава цар. Сва друга општества која себе раздељују од овога великога и светога општества, и који се између себе само (као пустахије на вашару) разумевају, и којих интерес није всеопшта отечества и народа полза, просвештеније и благополучије, или нек се врате откуд су изишли, сиреч у народ, и нека гледају како ћеду му бити на дјејствителну ползу, или нек траже себи места гди нема људи.

Примјечаније

Неће ми се нико чудити што ја о подобној материји толико говорим, ко зна колико множество поштена иначе и избрана народа у Славонији, Хорватској, у свој Далмацији до Албаније злослове се и мрзе само за бездјелице: они једе жабе и корњаче и пуже, а печеном прасету нико и невешт, јер га сви радо једу. У светом евангелију стоји чисто и јасно написано: да што год у уста уходи, сиреч што је коме пријатно и што он може јести, то га никад довека неће осквернити, него зле речи кад из уста излазе, оне скверне и погане човека. Али кад бог да те се послуша евангелије, онда ће пропасти они који су свој кавги криви.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.