Рис и лисица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рис и лисица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Рис састане се негде са лисицом, пак нама' почне о својој кожи говорити, дичећи се и поносећи каква је лепа, глатка и шарена! „кад год дођем” — каже — „на који поток за напити се, не могу доста да се нагледам моје красне коже! Веруј ми, секо, да сто очију имам, имао бих шта гледати.”

Досади се већ лисици и догрди све то пак опет то слушати, пак му рече: „Кажи ти мени, мој брајко, имаш ли ти толико разума и памети да учиниш да та кожа на вашар не дође? А без тога, колико је она лепша, толико горе за те! Моја нити је лепа нити шарена као твоја, но ништа мање сваки ми час глава на концу виси, а ради шта? Ради коже!”

Наравоученије

Одавде нека себи узму прекрасну и преполезну лекцију девојке, а најпаче оне које мисле да су лепше него друге: нека се из младости не залуђују у своју мниму лепоту, добро знајући да колико су лепше и присталије, ако не буду имале довољно памети, благоразумија, стида и чесности, толико горе за њих. Свак се лакоми на лепу ружицу, а како увене, и не обзире се на њу, баца је под ноге. Лепота је сами вид који данас јест а сутра није; а добродјетељ је онај пријатни мирис и прекрасно благоуханије које не оставља човека не само у старости него и по смерти. Она је девица управ лепа која је разумна, трудољубива, вредна и поштена, и која жели само једному лепа да буде, но лепа и у самој старости; а ово лепота не даје, но взајмна љубов, света верност и добродјетељ. Бедна, худа и срамотна вешт видиш здраву-читаву жену која ни о чем не мисли него о беспослици, о шпациру, о огледалу и о хаљинама, као да је бездушна лутка а не разумна сатвар с словесним обдарена духом. Всеконечно растљеније поштених обичаја наводњава и потопљава једно општество гди се жене из младости беспослици, раскошу, бестидију, злонаравију и сујетним украшенијам науче и предаду. Жена мудра и добра окренуће мужа свога на добро, ван да је сасвим скот; а зато она која је паметна гледа за кога ће поћи, и мужа себи жели и верна друга, а не луда ветрењака и цифраша. Чесној и разумној жени нико јој није добро дошао који јој дође улагивати се, говорећи јој да је лепа, и пред њом посмејавајући се другим женама које ту нису.

Женски полу, предраге кћери, слатке сестрице, миле љубезнице, пречесне и свете родитељнице человеческога рода, ви међу христјани нисте у затвору као худе робиње, свободне сте, повелителнице сте, употребите само на добро вашу свободу и вашу кротку и слатку власт! Све о вами зависи. Ако ви будете поштене, вредне, благонаравне и просвештене, и ваша ће деца бити, ако им само ви будете богиње мудрости, како сте им и рожденија. И тако цели ће се народ чрез вас просветити и прославити, и тада биће вами „чест и слава и поклоњеније во вјеки вјеков, амин.”

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.