Мисао (Милутин Бојић)
| Мисао Писац: Милутин Бојић |
Она ће доћи у сјају и смела,
Велика, горда и божански строга,
Донеће нови позив новог дела,
Сатанску снагу и милошту Бога.
И ти си тако дошла без предзнака
И тихо мреже обмотала плаве,
Кô у дан свети пламенога зрака,
Уз песму лудо просањане јаве.
И носиће ме кроз просторе вечне,
Проучићемо сунца и маглине,
Облаке мрке, траг путање
И разумети химну Величине.
Најзад ће кô ти, ненадно утећи
Да више никад не јави се ником;
Вечност ће над њом опело изрећи.
Умреће мирно, непраћена виком.
А ти кад одеш, још увек ћу чути
Реч твоје крви, и мирис твог Хоћу
Испуниће ми сваки дамар пути,
Кад модра магла разастре се ноћу.
Знаћу да мноме крв твоја се пљуска
Пуна сребрног и сунчаног ткања.
Тај свет, за кога нема растојања,
Где сва је прошлост једна пруга уска,
Подсмеваће се богу очајања.
1914
Извори
[уреди]- Сабрана дела Милутина Бојића, Књига прва - Поезија, Народна књига 1978., страна 64, 65.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|