Милош Обилић/4

Извор: Викизворник

◄   3 Дејство прво 5   ►

4.
 
МИЛОШ, водећи за косе другу авет, ИВАН
 
МИЛОШ (издалека): Овамо, злосрећницо! Таки да се кажеш ко си и шта си хтела с мојим побратимом! (Довуче је до Ивана, кога видећи мртвог) Ха, анатемницо! шта учини, Бог те убио!? Иван мртав! Не, није Иван мртав! (Дигне буздован). Ивана ми поврати ил', тако ми имена мога, све ћу те у мешину згрувати!
АВЕТ: Пуштај ме, јуначе, нисам ја твога друга изела.
МИЛОШ: Ха, треклетницо, још врдаш! Хоћеш ми људски Ивана повратити! Говори, несрећницо! Није до стајања: паклене те муке очекивају, ватра ће те спалити, и у смоли ћеш се кувати, ако оклевала будеш.
АВЕТ: Прођи ме се, нисам . . .
МИЛОШ: Гром и пакао! (Замахне да је удари).
АВЕТ (подметне руку): Не, јуначс, од Бога нашао! Повратићу ти брата. Пуштај ме, да наберем траве, да му ране видам.
МИЛОШ: Бери, набрале ти гује кожу! (Пусти је напред, а он за њом с буздованом). Бсри, нечастивог породе, анатема те било! (Гледајући Ивана погружи се у мисли). Иване, ах, јеси ли се и овоме надао, да погинеш без боја и рата? О, судбо човеческог живота!
АВЕТ: Ево траве, којом ће ти побро проживети. {Приступи Ивану, прекрсти га неколико пута травом, а потом му на срце приложи).
ИВАН (дигне главу): Хуј, где сам ја?
МИЛОШ (радостан): Иване, ти си код Милоша. Како ти је?
ИВАН (устане): Ал' сам јако заспао!
МИЛОШ: Ти си устрељен био. Да ти што не шкоди?
ИВАН: Аја, не, мени није ништа, здрав сам ја као од мајке рођен.
МИЛОШ: О, небо, теби благодарим! (Авети) Ти, несрећницо, поклањам ти живот! Знај да никад правоме јунаку нахудити не можеш, него каквој кукавици, као сама што си. Иди, бестрага те било, нек ти врана месо ждере, нек ти курјак кожу дере!
АВЕТ (се полако удаљи).
ИВАН: Милошу, ти ме из мртвих поврати. Проклета вештица . . .
МИЛОШ: Прођи је се, нек је анатема! Наш се лов прекиде: хајдмо, брате, кући, да видимо не би ли ¬наше претпријатије до руке довели. Што је било, било, нека нико не зна!
ИВАН: Милошу, ти ми не даш ни благодарити. Бедно човечество, шта си без пријатељства! (Оду).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.