Милош Обилић/3
3.
МИЛОШ и ИВАН у пореду ступе
ИВАН: Брате Милошу, допусти да те својски већ упита онај, који с тобом сваку тугу дели, зашто си се тако обневеселио? Не памтим да сам те кад у оваковом стању видео, и зато и мене свако увеселеније оставља.
МИЛОШ: А, љубезни мој брате, велика мене брига мори; бадава ти песмом гледаш да ме развеселиш: моје је срце рањено, и Бог зна хоће ли се кадгод залечити.
ИВАН: Како, Милошу? Тебе брига узнемирава, који си у сваком изобилију, у чести и почитанију, и коме се благо пресипа?!
МИЛОШ: Иване, Иване! Не састоји се све задовољство у благу и новцу. Колико других брига сваљује се на срце моје! Изишао сам с тобом, да бих се разгалио; но ја све већма терет бољетице осећам. Нека Бог зна, ако под њим не клонем!
ИВАН: О, то је страшно, брате Милошу! Немој се упуштати, теби није ништа.
МИЛОШ: Ти се вараш, Иване! Велика је моја беда, и Бог зна да л' је већа кадгод била; јер где отечество страда, ту и моје благополучије убитак трпи.
ИВАН: У зао час! Како је отечество несрећно?
МИЛОШ: Чудно је твоје питање, Иване, чудно, као окат кад би усред подне сунчане светлости тражио. Зар су ти непознати ропства ланци у које је Србија бачена, који је до голе душе стежу, не дајући јој часа ни дахнути с миром?! 0, честољубије, честољубије, љубезна храбрости мати, која си Србље к топлим твојим грудма пригрљивала, где си сад? Где си сад, право отечествољубије, с којим се Србин некада дичио и страх и ужас у враге усељавао? Удали се, ах, удали се од нас, одрођених потомака.
ИВАН: Брате, ти далеко речма заилазиш, вређаш и себе и нас.
МИЛОШ: Млад си ти, мој Иване, млађи него сам што сам! Иди, запитај Богдана, седог оног витеза, који је још под Дечанским цвеће победе брао, питај га да л' памти да је кадгод Србин узлима платежног данка окован био; а сад свако поношеније с леденом се крвљу гледа! Пребацивања и освете громилама лете на Крушевац, и при свем том у сужној покорности Србија лежи. Иване, Иване! да си срећом чути могао, како ме је мој поочим Душан воспитавао, да онда тек крв јуначки по жилама тече, кад за отечество тече; да си ти то чуо, друкчије би и сам ово осећао.
ИВАН: Ти ме сасвим обеспокојаваш, Милошу, не казујући ми праву причину твоје печали.
МИЛОШ: Стани, Иване! Нећу ја тебе празним воображенија речма морити. Чуј шта ми се ноћас догодило: Ноћас ми се Душан, мој поочим, на сну јавио, сав модар и преображен, с мутним очима и бледим лицем, горим, ах, него што је мртав на столу лежао. Погледа ме печално, па ми проговори: „Где је, Милошу, она твоја заклетва, с којом си ме уверавао да ћеш отечеству веран бити? Зашт' допушташ да се моја Србија тугом обвија? Ах, синови, синови!" — То му последња реч би, спусти унило главу, и сав
се у крваву реку преобрати. Сад расуди, побро, како ми мора бити онде, где сваки себе за страшивицу осуђује, где осим Богдана ниједан неће да се прими, да Србију ига опрости; како ми се мора срце парати и утроба тугом и жалостју трзати!
ИВАН: Е, мој брате! Колико овде препона има! Колико је Лазар о томе мислио, шта је пута уздахнуо, сам знаш; но напоследак није за боље нашао, него терету немилостиве судбине покорити се!
МИЛОШ: Не тако, Иване! Лазар је особито милостивог срца и љубов поданика његових навукла га је, да се лоше стазе прихвати, као што незлобиво јагње питољубивог путника мами, докле га на змију не наведе. Колико сам ја још онда настојавао, да се уговори Муратови одбаце! Но шта је било? Сваки је моје речи држао за пламен слепе храбрости, која разлога нема; него да се платежни данак бескорисном рату претпочитовати мора. Седми је ово месец, мој Иване, откако је мир основан, и какво добро Србија осећа? Богата сокровишта из недри својих излива, да се у туђе земље носе, да се данак плаћа и храброст српска сахрањује. А, Иване, Иване! докле ћемо ово гледати? Хоћемо ли се пробудити? Хоћемо ли жалосну ову љагу са себе скидати? Устај, о, устај, да отечество бранимо!
ИВАН: Милошу, брате мој љубезни, можеш ли се сумњати, да ћу ја у противном, што се тога тиче, мненију с тобом бити? Пролеће живота мога ако с тобом за благостојаније отечества посветим, ја ћу се за срећног држати. Зашто би клонуо духом? Ако је Лазар погрешио, он ће заиста погрешку своју познати; ако си ти совестан о твоме поступку, о твојој намери, она ти се мора испунити. Ја сам први, који на то пристајем, Милан је други, и колико их још има, у којима право српско срце куца! Није Србија на једног Бранковића спала, који гледа само да надува своје име, своју славу и благородство; мора бити искрених народољубаца, којима ће се твој совет допасти!
МИЛОШ (загрли га): Куд сам залутао био, љубезни мој Иване? Не, ја сам јако сагрешио, и само напрасни пламен отечествољубија нек ме у овај пар оправда. Та, како сам могао помислити да лав спава, ако не риче; или да орао није орао, што крила нема? (Ведро). Не, неће Србија пропасти, не бој се, Иване! Она мора процветати и сваки суседни соперник нек јој завиди! Хајде, ми ћемо опет весели бити, до згодне прилике ловићемо, и у свакој срни и ко¬шути представљаћемо Турчина. (С ентузијазмом). Певај, брате, те ме разговарај; не певај ми о љубови брата и сестрице, нит' ми певај како драга свога драгог љуби, већ попевај како јунак своју земљу брани.
ИВАН: Ој, хоћу, брате! Љубов је злату подобна, а љубов ко отечеству драгоме камењу; брда нек ми удесно отпевају, а ја ћу — (Стрела захуји и њега у срце згоди). Јао, Милошу, пропадох, устрели ме, ах! (Падне на земљу).
МИЛОШ: Шта то би? Иване, брате мој! Каква несрећа?! Ха, проклетницо! (Потрчи и нестане га).
ИВАН (слабим гласом): На шта наиђох, невољни! Милошу, Милане, праштајте, прашт . . . (издахне).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|