Милош Обилић/15
7.
МИЛОШ и пређашњи.
МИЛОШ: Пријатељу Вуче, добро кад те нађох: важно с тобом говорити имам.
БРАНКОВИЋ: То може лако бити, ја сам готов, и овде, ако хоћеш.
МИЛОШ: Желео бих с тобом насамо пробеседити.
БРАНКОВИЋ: И то може бити. (Погледа на Негоду, који се одмах удаљи). Но, ево сад смо сами! Али да те нешто упитам. Какво је неспокојство, што се на твом лицу изображено види? Ја сам тебе прије подне видео у најпријатнијем расположенију. Откуд ове на-
прасне промене?
МИЛОШ: Пријатељу Вуче, ја и јссам невесео. И ко је томе узрок? Теби сам дошао тужити се и на тебе се тужити.
БРАНКОВИЋ: Ја то не знам како да примим. Што си ти невесео, зар сам ја узрок?
МИЛОШ: Твоја жена.
БРАНКОВИЋ: Моја жена? И то не разумем. Моја жена ни мушицу увредити неће.
МИЛОШ: Ал' је мене увредила. Карај, брате, твоју Видосаву, да не износи неваљале речи и да не издева поштеним људима име, јер нисам рад с тобом мразити се, а и друге трпети не могу. Ти знаш добро мене, моје племе, како сам на достоинство дошао: све чесним и незабрањеним начином. Нашто да се жене у наш посао плећу? А то и теби на чест не служи.
БРАНКОВИЋ: Све су то празне речи. Ја познајем добро моју Видосаву: таког дара жену тешко је наћи. Неће она чинити што је непристојно. Тешко је она за тобом што говорила; и ако је говорила, може бити да је имала право.
МИЛОШ (плане): Право? Има ли право да она мене назива Кобилићем? Карај, Вуче, твоју холу Видосаву; јер ако је карати нећеш, заклињем ти се вишњим Богом и мојим јунаштвом, с мачем ћу ти име толковати! Нека сваки види како Милош своју част
пере!
БРАНКОВИЋ: Какве речи!? Знаш ли ти ком то изговори, свињарски изроде, који си из густе таме на овај степен доскочио?! Бранковићу, и племеном и храброшћу славном, таково што наочиглеце рећи?! Ако си јунак од поштења, на поље, да се огледамо, и
сама смрт нека борбу оконча!
МИЛОШ (гледа га подсмејателно).
БРАНКОВИЋ: На поље, Кобилане, да мејдан делимо; или стани да те као жену попљујем!
МИЛОШ (скочи три корака натраг и узме копље): Удри, Бранковићу!
БРАНКОВИЋ (баци копље).
МИЛОШ (му на троје сломије): Признајеш ли, горди Бранковићу, да си слапши јунак?
БРАНКОВИЋ (лати мач): На оружје, Кобилане, и сама смрт нека мејдан осуди!
МИЛОШ (узме мач и почне се снажно с Бранковићем борити; најпосле га тупом страном удари и мач Вуку из руке излети. Потегне с мачем на њега): Признај, надувени породе, да си у мојој руци; признај да те по закону војничком погубити могу, кад бих се само с том подлошћу каљати хотео! Иди и похвали се твојој Видосави како си с Кобилићем мејдан делио; кажи јој да ја нисам јунак од јунака, нити племић од племића, него
рђа од рђаковића. (Отиде).
БРАНКОВИЋ: Гром и пакао, ово да отрпим?! Та, звезде да на земљу падну; да се Србија у ватрену реку преобрати и змије уместо плодовите траве никну: опет ће беснило моје надвисити и гнев, и јарост, и свирепост моја надвладати! (Пође).
|