Милош Обилић/16

8

◄ 7

Дејство друго

1 ►

8.
НЕГОДА дотрчи, БРАНКОВИЋ.

НЕГОДА: Шта је то, за име Бога? Ху! Ја сав дрхћем као прут. Каква свирепост!
БРАНКОВИЋ: И ти овде, сведоку моје јарости? Дај отрова, да срце искалим.
НЕГОДА (гледа га забленуто): Ја за други отров не знам осим бунике траве.
БРАНКОВИЋ: Негода, знаш ли ти да сам ја тебе из малена под своје узео, тебе одхранио и човеком учинио?
НЕГОДА: Па шта ћеш с тим?
БРАНКОВИЋ: Знаш ли ти да ја тебе никад нисам од своје родбине одвајао, да сам се с тобом највише забављао...
НЕГОДА: Та знам, старче, ако Бога знаш! Прођи се тога посла!
БРАНКОВИЋ: Дај отрова!
НЕГОДА: Каквог отрова?! Ја отрова немам.
БРАНКОВИЋ: Дај једа, да Милоша утаманим!
НЕГОДА: Откуд у мени једа? Ја се никад не једим.
БРАНКОВИЋ: Дај совета, да се Кобилићу осветим!
НЕГОДА: Иди му покољи родбину, опусти му домовину, па ће плакати.
БРАНКОВИЋ: Нећу таквог совета, Негода. Где је твоја памет?
НЕГОДА: Ој! Ево је! Баш ми сад нешто звекну у њу, које да су деведесет и девет хијена, свакој би се допало. Турцима је рат објављен, то ја добро знам. Облажи Милоша да је рад војску да изда.
БРАНКОВИЋ: Опет совет! Негода, опет совет!
НЕГОДА (брзо): Облажи Милоша код Лазара. С тим ће он чест изгубити, од сваког ће попљуван бити, војске се мора лишити, од једа ће пући, племе ће му се искоренити: то су следства мога совета. Сад реци што, ако можеш.
БРАНКОВИЋ (тишим гласом): Ху! Једва ми се мало душа смири. Негода, синко, хвала ти, стогуба ти хвала! Ти ми срце на меру постави.
НЕГОДА: Мислим да сам ја. И да га још лакше свалити можеш, зградићемо књигу од Муратове стране, с којом као да к себи Милоша зове.
БРАНКОВИЋ: Прекрасно, дете моје, прекрасно! Твоја реч свака злато вреди. (Силно) Јест, ветар бурни потребан је, да се крепки грм извали. О бежите ви, несносни часови, бежите у море мрачности, који ми љупко време растављате; ходи ти, радосно магновеније, кад ћу Милоша у пучину несреће погружена видети! Она нека мелем у моје раздеране прси улије! (С Негодом отиде).

(Завеса падне).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.