Miloš Obilić/15
7.
MILOŠ i pređašnji.
MILOŠ: Prijatelju Vuče, dobro kad te nađoh: važno s tobom govoriti imam.
BRANKOVIĆ: To može lako biti, ja sam gotov, i ovde, ako hoćeš.
MILOŠ: Želeo bih s tobom nasamo probesediti.
BRANKOVIĆ: I to može biti. (Pogleda na Negodu, koji se odmah udalji). No, evo sad smo sami! Ali da te nešto upitam. Kakvo je nespokojstvo, što se na tvom licu izobraženo vidi? Ja sam tebe prije podne video u najprijatnijem raspoloženiju. Otkud ove na-
prasne promene?
MILOŠ: Prijatelju Vuče, ja i jssam neveseo. I ko je tome uzrok? Tebi sam došao tužiti se i na tebe se tužiti.
BRANKOVIĆ: Ja to ne znam kako da primim. Što si ti neveseo, zar sam ja uzrok?
MILOŠ: Tvoja žena.
BRANKOVIĆ: Moja žena? I to ne razumem. Moja žena ni mušicu uvrediti neće.
MILOŠ: Al' je mene uvredila. Karaj, brate, tvoju Vidosavu, da ne iznosi nevaljale reči i da ne izdeva poštenim ljudima ime, jer nisam rad s tobom mraziti se, a i druge trpeti ne mogu. Ti znaš dobro mene, moje pleme, kako sam na dostoinstvo došao: sve česnim i nezabranjenim načinom. Našto da se žene u naš posao pleću? A to i tebi na čest ne služi.
BRANKOVIĆ: Sve su to prazne reči. Ja poznajem dobro moju Vidosavu: takog dara ženu teško je naći. Neće ona činiti što je nepristojno. Teško je ona za tobom što govorila; i ako je govorila, može biti da je imala pravo.
MILOŠ (plane): Pravo? Ima li pravo da ona mene naziva Kobilićem? Karaj, Vuče, tvoju holu Vidosavu; jer ako je karati nećeš, zaklinjem ti se višnjim Bogom i mojim junaštvom, s mačem ću ti ime tolkovati! Neka svaki vidi kako Miloš svoju čast
pere!
BRANKOVIĆ: Kakve reči!? Znaš li ti kom to izgovori, svinjarski izrode, koji si iz guste tame na ovaj stepen doskočio?! Brankoviću, i plemenom i hrabrošću slavnom, takovo što naočiglece reći?! Ako si junak od poštenja, na polje, da se ogledamo, i
sama smrt neka borbu okonča!
MILOŠ (gleda ga podsmejatelno).
BRANKOVIĆ: Na polje, Kobilane, da mejdan delimo; ili stani da te kao ženu popljujem!
MILOŠ (skoči tri koraka natrag i uzme koplje): Udri, Brankoviću!
BRANKOVIĆ (baci koplje).
MILOŠ (mu na troje slomije): Priznaješ li, gordi Brankoviću, da si slapši junak?
BRANKOVIĆ (lati mač): Na oružje, Kobilane, i sama smrt neka mejdan osudi!
MILOŠ (uzme mač i počne se snažno s Brankovićem boriti; najposle ga tupom stranom udari i mač Vuku iz ruke izleti. Potegne s mačem na njega): Priznaj, naduveni porode, da si u mojoj ruci; priznaj da te po zakonu vojničkom pogubiti mogu, kad bih se samo s tom podlošću kaljati hoteo! Idi i pohvali se tvojoj Vidosavi kako si s Kobilićem mejdan delio; kaži joj da ja nisam junak od junaka, niti plemić od plemića, nego
rđa od rđakovića. (Otide).
BRANKOVIĆ: Grom i pakao, ovo da otrpim?! Ta, zvezde da na zemlju padnu; da se Srbija u vatrenu reku preobrati i zmije umesto plodovite trave niknu: opet će besnilo moje nadvisiti i gnev, i jarost, i svirepost moja nadvladati! (Pođe).
|