Мејрима/22
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА IX ► |
ПОЈАВА VIII
Мејрима у хришћанској хаљини хитно улази и затвара за собом врата
МЕЈРИМА:
Ох! Ево ме, напосљедак уђох.
Један само сват ме опазио,
Ал’ ће бити мислио по руху
Да сам која од домаћих жена.
Дивно ли ме срећа досад служи!
Ој! До краја помози ми, свече,
Још помози ноћас, па већ никад. —
Јест, ово је соба младенаца;
Шерифа ми рече да се с врата
Одмах у њу улази; ово је.
Обичај је да најприје жене
Сведу младу и оставе саму,
А тек кашње младожења дође.
Ту за мене времена ће бити
И сувише. —
Гле! Постеља цв’јећем окићена!
Она чека срећне вјенчанике!
О Љубице, мислила си да ћеш
На њој сладак сан уснути ноћас.
Нећеш. Хо! Ти уза њ да почиваш,
А међутим да с’ ја смртно мучим,
Да ноктима себи дерем лице,
Да ударам о зидове главом?
Чекај мало, неће тако бити;
Уснути ћеш, али кобним санком
Од кога се нико већ не буди. —
А кад би ми умакнула срећно!
Ну како би? Не узмогу л’ тајно,
Убићу је сватима на очи,
У наручју самога јој мужа,
Убићу је, затим шта ми буде. —
Стаде коло... Младенцима свати
Напијају здравицу посл'једњу.
Напијајте, напијајте редом,
Ви отровом здравите им горким
А не вином. — Чујем да је своде.
Сакрићу се зазавјесу ову.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|