Мејрима/23

ЧИН ТРЕЋИ

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX
Љубица, па Мејрима

ЉУБИЦА:
Да одахнем; већ сам једном сама.
Ово друштво, све весеље ово
Н'јесам могла да подносим даље.
Зашто ми је пуна туге душа,
И на зло ми све једнако слути?
Туркиња ми не одлази с ума;
Неким ме је страхом заразила...
Не бих хтјела да је више видим,
А срце ми вели да ће скоро
Опет доћи.
МЕЈРИМА (излази):
Не вара те срце;
Ево мене.
ЉУБИЦА:
У божије име!
Ти ли с’ управ? У хришћанском руху!
А како се сад налазиш овђе!
МЕЈРИМА:
Ти нијеси надала се мени
Тако скоро, бар вечерас, је ли?
Ти б' вољела да си сад под земљом
Него тако близу мене, је ли?
Ти бјежат’ би хтјела, зват' у помоћ,
Ну ако се само с мјеста макнеш,
Ако гласа пустиш, нож видиш ли?
Њиме ћу ти глас пресјећ’ у грлу.
ЉУБИЦА:
Мрем од страха. О Богородице,
Ти од ове избави ме жене.
МЕЈРИМА:
Не може те ни Бог избавити
А камоли та његова мати;
Ти си посве у рукама мојим.
Сада могу да те ту прободем,
Да т’ удавим. што год хоћу могу.
А на она што погледаш врата
Кан’ да отуд спасењу се надаш,
Знај, на њима чим се ко покаже
Ти си мртва.
ЉУБИЦА:
Мртва! Али онда
Неће бити ни теби живота.
МЕЈРИМА:
А мислиш ЛИ да за живот марим?
Не знаш да бих у свој гроб ја легла
Слађе него што се ти надаше
Да ћеш лећи у постељу ову?
Пошто дођох амо са намјером
Да изведем твоју смрт, пресуди
Јесам ли се бојала од своје.
ЉУБИЦА:
И доиста то си наумила?
Ој молим те, сестримим те Богом,
Немој сада мене убијати.
Зар да умрем? Сада, вај, да умрем?
То не може намјера ти бити.
Јох! И ти си жена, милостиво
Куца срце и у твојим груд'ма;
Са мном чини што год ти је воља,
Али живот, остави ми живот...
Ево клечећ' просим га у тебе.
МЕЈРИМА:
Ха, гледам те пред ногама мојим!
Већ почетак освете ја кушам.
Не, милости у мом срцу нема
И да ми га ко ишчупа сада
Па га стисне у рукама својим,
Крви из њег не би исц'једио,
Но све саму црну жуч најљућу.
Још не мрзих никог као тебе!
Мржња ми је заразила душу,
Засл’јепила памет, ја ни сама
Изрећ' не знам... Ти умр'јети мораш.
ЉУБИЦА:
Морам, морам! Ну забога, жено,
Шта сам теби ја скривила? Реци:
Јесу ли те икада до јутрос
И виђеле моје очи? Реци,...
МЕЈРИМА:
Шта си мени скривила? Зар не знаш?
Тако кратка у тебе је памет?
Ја ћу дакле да ти напоменем.
Већ ти рекох да он другу љуби,
А га знаш ли ко је?
ЉУБИЦА:
Леле мени!
То увиђам из јарости твоје.
МЕЈРИМА:
Да, та ја сам, ја, пашина кћерка.
ЉУБИЦА:
Ти си, ти си Али-пашиница!
Онда нема спасења за мене,
Све је теби слободно и просто.
МЕЈРИМА:
Ја сам дошла да ужасно казним
Твоју лудост, смјелост, тврдоглавост.
Ха! Мишљаше да ћеш без погибе
Љубавника Туркињи отети?
ЉУБИЦА:
Несрећницо, ја ти га не отех,
Отац ме је њему обећао;
Шта сам друго но слушати могла?
МЕЈРИМА:
Отац? А ја шта ти јутрос рекох?
Нијеси ли јутрос још дознала
Да он љуби већ одавно другу,
И тој да ћеш, вјенчавши се с њиме,
Немплосно раскинути срце?
Н'јесам ли те л'јепо свјетовала
Да оболиш, те да га се махнеш?
Па успркос свему тому кажи
Зашто си се с њим вјенчала данас?
Зашто си га нав'јек присвојила?
Зашто сваке радости и мира
До смрти ме лишила? Ха! Умри.
(Љубица је објема рукама хвата за десницу.)
ЉУБИЦА:
И ја руке, и ја имам; не дам
Заклати се као јагње... Помоћ!
(Мејрима прихватив нож из десне руке лијевом, рани је.)
МЕЈРИМА:
Ето.
ЉУБИЦА:
Јаох! Мајко моја!... Умр’јех.
(Пада на постељу; Мејрима баца нож и бјежи.)
Не могу се дићи... а ни звати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.