Текла вода Сава,
По њој расте неруника трава,
Крај ње јашу Павлови сватови.
Сви сватови бсру перунику,
А не бере господине Павле,
Нег’ он своју дочекује драгу: 5
„Амо, драга, драга душо моја,
Кад будемо двору бијеломе,
Излазиће остарела мајка,
Износиће у кондиру вииа —
Прими, душо, а пити га немој, 10
Нег’ га подај вјенчаноме куму!”
Кад су били двору бијеломе,
Излазила остарела мајка,
Износила у кондиру вина:
„На ти, снашо, драга душо моја, 15
На се напи вина црљенога,
Јер си, душо, трудна и уморна
С туђом браћом коње играјући!”
Она прима, а пити га неће,
Нег' га даде вјенчаиоме куму, 20
А кум даде ђувегији Павлу.
Приче Пава да ће пити вино —
Отишти се капца од устаца,
Паде капца на врана коњица,
Мртав коњиц на траву зелену. 25
Али вели господине Павле:
„О мој Боже, видите ли, људи,
Дсвет снашиц', а осам кушуља[1] —
Свију и’ је отровала мајка,
Па је ћела и ову девету! 30
А тако ми данашњега данка,
Да ме није породила мајка
И својијем задојила млијеком,
И мојијем опасала пасом,
Би јој данас осјекао главу!” 35
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 273-274.
