Ловћену
С порфиром сунца, краљу сврх Јадрана,
Ти што у звезде тичеш врхом круне,
Поздрављам тебе и јек твог мегдана!
Висови твоји надањима пуне
Столећа многа оне, што су сами
И остављени, уз јецање струне,
Цвиљели љуто у гвожђу и тами.
У теби вазда, за сва срца бона,
Текли су свети извори. У чами
Нашој, на стеге жељезнијех спона,
На крв и ране, дубоке к'о јама,
Ти си привиј'о мелеме, и звона
Благовештених звуке слао нама.
И сузне очи подиже род свели
И виде Бога... И виде: са кама
Хрбата твојих, вулкане, где смели
Твој пламен букну и к'о сјај планета
Про даљних међа расу се и прели
Врхове дивних дечанских кубета.
И сад у гају гдје је Стеван плео
Венце и слуш'о негда пој с дрвета,
Са жезлом блиста двоглав ор'о бео.
Ликуј! Пред делом твоје деце часне,
Гле, полумесец како, крвав цео,
Изнад мунара Златног Рога гасне.