Ловћену

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

С порфиром сунца, краљу сврх Јадрана,
Ти што у звезде тичеш врхом круне,
Поздрављам тебе и јек твог мегдана!

Висови твоји надањима пуне
Столећа многа оне, што су сами
И остављени, уз јецање струне,

Цвиљели љуто у гвожђу и тами.
У теби вазда, за сва срца бона,
Текли су свети извори. У чами

Нашој, на стеге жељезнијех спона,
На крв и ране, дубоке к'о јама,
Ти си привиј'о мелеме, и звона

Благовештених звуке слао нама.
И сузне очи подиже род свели
И виде Бога... И виде: са кама

Хрбата твојих, вулкане, где смели
Твој пламен букну и к'о сјај планета
Про даљних међа расу се и прели

Врхове дивних дечанских кубета.
И сад у гају гдје је Стеван плео
Венце и слуш'о негда пој с дрвета,

Са жезлом блиста двоглав ор'о бео.
Ликуј! Пред делом твоје деце часне,
Гле, полумесец како, крвав цео,

Изнад мунара Златног Рога гасне.