Ловчев сан
Ту, у хладу, испод густог грања
Стари ловац сладак санак сања.
Пред њим стоји кô шумарак зелен
И у њему један кршан јелен:
Вити рози, да се свако диви,
Очи сјајне као огањ живи,
Снажне груди, а поносна слика, —
Стао, гледа, кô да ловца чика...
Многа чуда, многе ретке ствари,
Све то знаде овај ловац стари,
Ал' од кад се по планини вије,
Још лов такав уловио није.
И дршћући, као да се плаши,
Он се пушке из потаје маши,
Плану пушка, громке гласе даде,
Она плану, мртав јелен паде.
И кô муња хитро ловац скочи,
Ал' се трже и протрља очи;
Стоји, мисли, врело чело брише:
„Лов је и то — једна прича више!"
