Лахан/3
- 3.
ЈЕДАН ПАСТИР, ПРЕЂАШЊИ
ПАСТИР: Помагај вам Бог, честити властели!
БОГОР: Бог дао добро сваком добром човеку, а непоштеном нека уреди, како он зна.
ПАСТИР: Амин (пође).
НЕШКО: А откуд тако и куда у име Божије?
ПАСТИР: Идем по заповести нашега краља.
БОГОР: Од Константина, Мијаила, матере му или другога кога? Ми, дао Бог, имамо толико краљева и царева, да се морамо питати, кога мислимо.
ПАСТИР: Какви су краљеви и цареви у Трнову и како је ком име, право да ти кажем, ми и не знамо, јер се слабо мешамо са светом; опет Бугари сваки час мењају цареве као Татари коње, па знате како је при менби: све на горе наилазе. Нека им Бог буде у помоћи, ми смо задовољни с нашим краљушом.
БОГОР: С краљушом? То је опет нови неки краљ.
ПАСТИР: Он краљ није, но ми га тако зовемо; јер што он нареди, тако мора да буде.
НЕШКО: А ко је тај?
ПАСТИР: Зар га ви не познајете? Господи помилуј! Нашега краљушу да не познајете? Хе, хе! Док вас чују моји другари, сви ће вам се смејати.
БОГОР: Што ће рећи цар, ако сазна, да ви за себе имате краља и не марите за друге власти?
ПАСТИР: Ми мислимо да цару мора бити повољно, што је год добро и поштено; па кад краљуша нам то исто чини, онда и цар мора казати да Лахана слушамо. Не смем да вам кажем, а ви би се чудили, колико ће добра земљи учинити.
НЕШКО: Па кад је добро, зашто не би казао.
ПАСТИР: Зашто нам је забрањено. Хе, хе! да ко преступи заповест краљуше!
ЕЛТИМИР: Је л' вам он заповедио, да га тако зовете?
ПАСТИР: Он није, нит' га виде ко да се чим поноси. Та он живи најпростије од нас свију, 'рани се неким корењем и травама, које ми и не познајемо, и кад други пастири, заклавши дебелу овцу или крме, гладе масну браду и бркове, он се само смеши.
НЕШКО: Од куда беше он?
ПАСТИР: А Бог ће га знати. Једни веле: из Свете Горе, и има код себе часно дрвце; други опет причају, да је био на Христовом гробу и тамо нешта беше, зашто од куда би се са свецима разговарао.
ЕЛТИМИР: А разговора се?
ПАСТИР: Сваку ноћ. Једва чекамо да се роди сунце, само да се искупимо код њега. Еј, какве нам ствари приповеда! Сваки дан штогод друго.
БОГОР: Он је дакле човек учен?
ПАСТИР: Учен, то не знам што је; али кад Лахан говори, коса човеку расте. Мислите ли да ће се ко промигољити? Боже сачувај; лист се може чути кад затрепти. Па што је најчудније, он погађа што човек мисли. Тако једанпут кад је говорио, а ја од чуда вртео главом, он ме погледа (кога он погледа, тај мора да обори очи). Самуило, вели ми, ти не верујеш? Али чекај! Па ти онда окрену говорити, еј! то не могу згборавити, док сам жив; други човек у лицу, а речи, речи — то треба да чујете.
БОГОР: Ја мислим, он вас само вара.
ПАСТИР: И ти би нас тако варао, само да си кадар. Изиђи пред медведа с прекрштеним рукама, па кад сви повичу: сад ће те смождити, нека се звер у клупче скупи, нек' умукне, па ћемо и теби веровати.
НЕШКО: Зар је то Лахан учинио?
ПАСТИР: Да је само једанпут! Шта је у његовим очима, Бог би знао, тек најжешће псето нека је и нека Лахан упре очи у њега, одмах се сћућури, па дрхће, дрхће, велиш, сад ће свиснути.
БОГОР: Па зашто, кад је такав човек, не иде цару и тамо не прими службу, него се потуца по шуми узалуд?
ПАСТИР: Узалуд? Хе, хе! видећете, шта ће бити. Но ви сте властели, с Богом (пође).
БОГОР: Стани, ми ако смо властели, опет чествујемо људе велике.
ПАСТИР: А, знам! Како се појави ко да је мало честитији, ето ти са свију страна навале добра браћа, докле га не смакну. Бога ми, лепо је живети у граду. Тога бар нема у нас.
БОГОР: Па велиш, велика срећа Лахану предстоји.
ПАСТИР: Те још каква! Дође једанпут неки врачар, да нам погађа шта ће се коме збити (то беше некако о Ђурђеву дне), навалимо и на Лахана, нека и он пружи длан. Једва га намолисмо. Па шта му прорече? Хе, хе!
БОГОР: Мора да је врло лепо било.
ПАСТИР: Како неће бити врло лепо, да ослободи земљу и да му се сви поклоне!
ЕЛТИМИР: Шта, шта?
ПАСТИР: Јест, тако му врачар рече. Ал' то неће бити ни чудо никакво.
ЕЛТИМИР: Шта је он на то одговорио?
ПАСТИР: Ништа, само му се чело натушти и од тог доба постаде више замишљен.
БОГОР: Али пастир, па да му се сви клањају!
ПАСТИР: Такав пастир! Али шта ћу вам говорити, кад га не познајете? Да сте видели онога орла . . .
НЕШКО: А шта беше с њиме?
ПАСТИР: Краљуша заспа под једним дрветом; али сунце отскочи и крену му хладовину. Сад дође један орао, рашири крила и заклони га од жестоке припеке; клео ми се човек, који је гледао очима.
НЕШКО: Је ли храбар тај ваш краљуша?
ПАСТИР: Можете се с њиме борити, али се погодите, да буде од шале, или се најпре причестите.
Што је снажан, то није ништа, има и више јаких људи; али што је вешт. — Једанпут и ја кушао само батином; — добро сам и прошао! Три недеље дрхтала ми је рука, те нисам могао лажицу до уста да донесем. Но ја се заговори, а имам посла. Праштајте! Знате, какви су прости људи. С Богом!
НЕШКО: С Богом пош'о! (Пастир одлази).
БОГОР: Е, како вам се чини?
НЕШКО: Чудо заиста.
ЕЛТИМИР: Јеси ли се сам осведочио?
БОГОР: Као што овај говори, тако је о њему један глас.
НЕШКО: Бадава заиста није.
ЕЛТИМИР: мир. Ја држим да је тај човек протува, па вара просте људе. Ко ће тим баснама веровати?
БОГОР: Штогод прости људи не поњају, узимају за чудесно и прекојестествено; премда то може бити и наравним путем.
НЕШКО: Тако је, све може бити.
ЕЛТИМИР: Ја вам реко', то је нека протува, који нешто тражи. Узмите ви, откуд људи да га називају краљем? То није могло произићи из њихове главе. Заиста имали би се дичити с краљем таковог порекла!
БОГОР: И ја не велим да га начинимо царем; него ако мислимо што почињати, не ваља ни њега да презиремо. Нека нам помогне, колико буде могао, па кад посао свршимо, ми ћемо себи, а он може остати и даље у пустињи краљуша.
НЕШКО: Тако и ја велим. Но гледајте ко овамо долази.
БОГОР: Он је, да га зауставимо, Елтимире.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|