Лахан/4
- 4.
ЛАХАН, БИВШИ
НЕШКО (Лахану, који је хтео обићи): Како се зваше ова главица, рођо?
ЛАХАН: Бели брег, племенити властелу, од оног салутка на врху, где је била испосница цара Богориса.
НЕШКО: Пастир ли си ти овде?
ЛАХАН: Пастир.
НЕШКО: Тешка ствар тако у самоћи живети.
ЛАХАН: Како год што су градови и веси за људе знатне и велике, тако природа одреди пустињу за просте и незнатне пастире.
БОГОР: Еда ли пустиња не сме имати великих мужева?
ЛАХАН: Она сме, али најлепши цвет, ако је у шуми и ако није од њега нико уживао пријатности или ползе, која му је дика? Напротив, даровити човек у граду и селу сасвим друго определеније има; презире своја удовољства, своје угодности и за срећу другога излаже се свакој опасности. Отуда рађа се на једној страни благодарност к њему, на другој удивленије, а после свега слава.
ЕЛТИМИР: И презреније.
ЛАХАН: Има и тога, кнеже Елтимире; и драго камење муве испљују. Али чим се приближиш мокром крпом, отиде сав гад, и камен ти опет сија.
НЕШКО: Ти си пастир, па тако по књишки говориш.
ЛАХАН: Ако пустињак није у стању делима бити онакав, као што рекосмо, он је бар од мисли господар. Нико не може отвореније читати књигу, коју није рука човечија написала, ни глава смислила.
НЕШКО: Где беше та књига?
ЛАХАН: Погледај на небо, на звезде, сунце, земљу, на биље, на најмањег мравка, свуда ти је књига природе отворена, свуда ћеш наћи понуде к размишљавању. У најмањем, као и у највећем, приметићеш стројност, поредак и мудрост превелику. Једна истина води те к другој; чист ваздух и светост тишине не пушта, да ти се мисли растроје. Ево како се можеш научити, да право размишљаваш.
НЕШКО: Тако ми Бога, истину говориш; и опет рече, да човек у пустињи ништа не вреди?
ЛАХАН: Тако нисам рекао, бољарине Нешко. Друго је бити човек велики, а друго полезан. Ово може сваки, и треба; али прилика и положење размер подаје. Нас је пастире одредила природа да стада чувамо. Ово је нужно за свет, као орање и копање; али по кругу дело се цени; мрав ти не учини, што ствара дабар, нити дабар, што може слон.
ЕЛТИМИР: Ти нас редом по имену зовеш. Откуда нас познајеш?
ЛАХАН: Који је крај Бугарске тако удаљен, тако глувоћудан, да не зна удивителни течај у граду Трнову? Кад се овако поступа, онда лако могу Татари чинити по земљи триста чудеса.
НЕШКО: У здравље Маријино и Тешино.
ЛАХАН: Марија има доста одговарати земљи; али кад би се кривица по правици размеравала, имали би и други доста понети.
ЕЛТИМИР: Желео бих знати који су ти?
ЛАХАН: То је лако: зверови наумише једанпут устројити државу и почну тражити себи цара. Лав представи своја преимућства, али тигар, медвед и други знатни зверови кварише му из зависти, и гласови се поделе: једни хоће овога, други онога. То вкдећи лисица, стане облетати око једнога и другога, овом обећава ово, оном оно. Корист је примамљива, а највећи зверови први се склоне за њу; јер сваки мишљаше: кад не могу ја, неће ни он, а лисица опет мора мене слушати. Тако она најслабија постане царицом. За перјанике узме лава, медведа, слона и тигра. Сад ко је јачи од ње? Како јој се ко не поклони по пропису, или је леп лов уловио, а њојзи није донео, она намигне на своје перјанике, и томе већ нема живота. Једанпут рекне лав онако у разговору: Чуда на свету, ни слабије зверке од наше царице, ни веће силе. А кад не би ми хтели испунити њене жеље, не би вредела ништа. Ова га шала стаде коже: медвед, његов одавно непријатељ, поткаже га лисици, она намигне на перјанике и лава растргну. Други, којима жао би, што лав тако погину, набоду и медведу опанке. Тако од дана на дан убиства се умножаваху и лисица више крви проспе, него сви рисови што би могли. Трепет обузме зверове.
НЕШКО: Право им је! Да су радили као што но лав рече.
ЛАХАН: Онда би видео стање Маријино.
НЕШКО: Доиста!
ЛАХАН: Кад се о избору поглавара ради, знате како се пренемаже онај, који држи удицу у руци. Ту пузи, ту се улагује, ту се увлачи великоме и малом, да је отужно и гледати. Горде велможе, који држе у власти вољу и мисли народа, с неким високопарним жаром заузимају се за својега проситеља; тако рећи, сагињу се, да он на плећима њиховим већи буде. Чим је стао, ето ти вража онога коња, који допусти да му метну уздице!
БОГОР: Кад би свет могао опстати без владатеља, онда би лако било.
ЛАХАН: Без владатеља? То није могућно. Природа нас учи да мора један управљати, а други слушају. Роде, кад путују, даброви, кад праве куће, пчеле и готово све животиње довољно нам сведоче. То је, штоно реко', теченије природе, које ни човек газити не сме.
БОГОР: Зато миропомазаник и мора да је важнија ствар у очима поданика.
ЛАХАН: Истину говориш. Цар се миром помазује и сви се молимо Богу, да благодат с више наиђе на њ; да кад је намесник Божији на земљи, њему понагли уподобити се у правди, кротости, благињи и милости. Је ли такав владатељ, онда је достојан тог светог имена „миропомазаник" и сви поданици с умиленијем вичу: наш је он отац. Кад је Симеон живео? И народ га спомиње, као да је јуче умро. А шта ћу да вам речем о Јовану Јасену, кога сви запамтисте.
НЕШКО: Ах! толико нам је теже, што се под Константином чини.
ЛАХАН: Природа је мати благодетељница, те и кад кара, има у виду благоту. Поступком Маријиним учи се народ да више потом цени доброга владатеља и не пожели новости по страстима и лудости.
БОГОР: Кажи нам, молим те, ко си ти? Из свега што чујемо види се да ниси пастир.
ЛАХАН: Да сјајност племена вреди што у очима разумних, ја бих се промучио искитити низ родбине моје, како бих боље умео; али ви знате, да је много племе помрло под срамотом недостојних потомака, као што опет гдекоја светлост пробити може из ниске колибе. Нит' помаже мени, ако ми је дед био цар, нити стоји на путу твоме бољарству, ако ти је отац надницом радио.
|