Краљ Вукашин/29

ЧИН ПЕТИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Долазе Кнез Лазар, Богдан, Дејан, Бојо, Краљевић и Угљеша. Доцније рим. посланик.

ЛАЗАР (С врата):
Слава крсту! Невјернима пропаст!
ОСТАЛИ:
Живјели нам краљ и кнез!
ВУКАШИН:
И свагда
Поб'једили! — Храбри бориоци,
Сви чудеса данас починисте,
Ну посљедњем твом јуришу, кнеже,
Више свега дивити се морам.
УГЉЕША:
Богме, кнеже, био ти је жесток
Као бујни са лланина поток.
БОГДАН:
Мурата си ти коначно смео,
Те онако у бијег се даде.
ЛАЗАР:
Бог га смео, врли витезови,
А храбросг је овог властелина
За ту сврху данас изабрао.
Смјели Бојо, на бојишту самом,
Које видје ријетку ти храброст,
Кнез те Лазар војеводом чини.
БОЈО:
Ја изврших своју дужност само,
Као што је и свак међу нама;
Војводија чисто ми је милост,
На којој ти, јасни кнеже, хвала.
ВУКАШИН (Затајив своју зловољу због кнежева самосталног поступања):
Кад скопчаваш са храброшћу смјерност
И ја радо чин ти потврђујем. —
Ал’ не видим ни Гојка ни Срећка;
Шта је с њима?
УГЉЕША:
Ти знаш да увијек
Они први улијећу у бој,
А посљедњи у стан враћају се.
РИМ. ПОСЛ. (Улази):
Краљу, кнеже, сва господо сјајна,
Овај први, велик бој, у коме
Полумјесец побл’једи пред крстом,
Славно ће вам однијет’ имена
Преко св’јета, који му се клања.
Свуд свечано затутњиће звона,
Свуд храмови пропојаће славом,
Свећеници са свију олтара
Стерати ће пут истока руке,
И благослов у Христово име
Пошиљаће на оружје ваше.
ВУКАШИН:
Већ ти си га уд’јелио, оче,
И Бог ти га, видиш, услишио.
ПОСЛАНИК:
Ја још ноћас одлазим на запад,
Да радосну вијест свуд разнесем,
И остале вјерне владаоце
Да подстакнем на задругу свету.
Бог љубави ту оетао с вама;
И на уши шаптао вам свагда
Да гдје буде вашој слози конац,
Ту ће бити и побједам’ вашим.
ВУКАШИН:
Жао ми је што сад идеш, оче;
Ну кад така намјера те води,
Ни по што те нећу пријечити.
(Хвата га за руку)
Сам до некле желим да т’ испратим;
А мој син ће с осталом властелом
Наставити све до накрај стана.
ПОСЛАНИК:
Таку почаст...
ВУКАШИН:
Заслужујеш, оче.
(Одведе га с Угљешом, с Марком и Никшом).
ЛАЗАР:
Тај поступа као краљ и са мном,
На мене се и не осврнувши!
Ми нећемо ваљ’да, витезови,
Да касамо иза њиних деђа.
Склонимо се иод шаторе своје. (Одлазе)
ДЕЈАН:
Имаш право. Хајд’мо. (Одлазе)
БОГДАН:
Стој, Дејане;
Имам нешто да ти кажем.
ДЕЈАН:
Шта је?
БОГДАН:
Кад смо јучер амо с војском ишли,
Не видје ли покрај самог пута
Гдје се б’јели самостан под брдом?
ДЕЈАН:
Видјех, и знам да је гроб, у који
Јелена се жива затворила.
Са коња га гледајући, Јуже,
Поздравих га горким уздисајем.
БОГДАН:
И у мени потресло се срце,
Те на очи нагнало ми сузу;
Хајде да је ноћас походимо.
ДЕЈАН:
Одвише сам уморан од боја;
Оставимо поход тај за сутра.
БОГДАН:
Буд’ и сутра; ну р’јеч да држимо.
Прије него војска напр’јед крене
Однес’мо јој глас утјехе братске,
Па с’ опрост’мо са њом можда нав’јек.
ДЕЈАН:
Одкуд така слутња ти у души
На изласку из побједе саме?
БОГДАН:
Ратујемо, а у рату живот
Неизвестан, као год и усп’јех:
Данас живеш, и надмашан кличеш,
Сутра гинеш, ил’ у ропству чамиш.
ДЕЈАН:
Да, тако је.
БОГДАН:
Па гле мисли, што ми
Сада тјера питање на уста!
Реци право, Дејане, твом брату,
Да смо, мјеште побједе, ми данас
Искусили на бојишту пораз,
Жив оставши, шта би ти чинио?
ДЕЈАН:
Питање је чудно.
БОГДАН:
Ни најмање.
На одговор треба да је спреман
Сваки од нас у времену тешком
Које тече.
ДЕЈАН:
Шта бих ја чинио?
БОГДАН:
Да, на то ми право одговори.
ДЕЈАН:
Под шатором већ бих Муратовим
Откупљао дједовину данком.
Би ли било друго што могуће?
БОГДАН:
Би, Дејане, часно погинути.
Прије но би почели се Срби
Погађати с Турцима о земљу,
Бог дао сва та земља српска
Сурвала се у јазове вјечне!
Нестало нам и имена самог,
Да га барем свијет не презире!
(Отиде.)
ДЕЈАН:
Красно рече, ал’ од красне р’јечи
Стопут волим паметније дјело.
(Одлазе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.