Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/17
XVII
КЊЕГИЊА, ГОСПАВА, ЂУРИЦА
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Пошто је измакао гласник): Госпо, да л’ те разумедох?
КНЕГИЊА: Пре но што чујеш одговор, реци ми: верујеш ли ти у сутрашњу нашу победу?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Моз је храбар и дрзак и познаје град.
КНЕГИЊА: Тако мисле, је л’, и друге старешине, и сви ће без вере у борбу? То значи, сутра већ сви смо Мозови робови?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ко остане жив.
КНЕГИЊА: А сутрашњи ако добијемо дан?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Могао би нам Скендер стићи у помоћ.
КНЕГИЊА: Разумеш ли сад? Ето, Моз нам нуди тај сутрашњи дан.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ал’ ипак, госпо, Моз не сме бити изваран; ти рече гласнику, кнез ће му сићи на мегдан.
КНЕГИЊА: Јер Моз не сме знати да кнез није жив.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Па ипак неко мора поћи.
КНЕГИЊА (Одлучно): Мора и поћи ће!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Разумео је): Ти? Ти, госпо? Не, тако ти Бога, не! Дај ми за тебе да погинем ја.
КНЕГИЊА: Познајем ја, капетане, добро и срце и руку Мозову, те где бих испред толиких јунака, ја жена укрстила са њим мач? Ал’ не мислим се ја само мачем борити.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Већ?
КНЕГИЊА: Веле, женско је лукавство старије од мушке храбрости.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Не, госпо, то је оружје опасније од мача.
КНЕГИЊА: Зашто?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Јер Моз те воли!
КНЕГИЊА: У толико ће бити слабији.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Не, госпо, преклињем те још једном. Радије пусти мене да мачем ствар решимо.
КНЕГИЊА: Разумеј! Није у питању мегдан, већ сутрашњи дан.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Шта ће рећи старешине?
КНЕГИЊА: Чућеш. Мудрост њихова пре ће схватити корак мој но твоја себичност. Позови, капетане, старешине, нек се о поноћи, кад послове заврше, зберу овде под кулом, нека они одлуче.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Размисли, госпо!
КНЕГИЊА (Одлучно): Размислила сам већ!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Добро, нек рекну своју старешине! (Одлази).
|