Историја средњег века I в

←

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна

→

УВОД

Општи карактер Средњег века. Почетак Средњег века обележен је догађајем од крупног историског значаја: падом светског робовласничког Римског Царства под ударцима револуције робова и варварских најезди. Крај те епохе обележен је једним другим, подједнако важним догађајем — сломом феудалног режима под ударцима сељачких буна, у ватри буржоаских револуција XVII-XVIII века. Размак између та два догађаја од светско-историске важности обухвата широк период од тринаест векова, који ми означујемо именом Средњи век.

Тих тринаест столећа историје човечанства испуњено је богатим, живим садржајем, многоструком класном, политичком и идеолошком борбом, која је покретала напред развитак материјалне и духовне културе, појавом и развитком нових облика економског и друштвеног живота.

Та столећа видела су варварске хорде Алариха и Атиле, које су ударале по „господару света“ — античком Риму; хаотичне миграције племена и разних народа; заметање нових држава, које су измениле политички лик Европе, а делом чак и Азије и Африке; пораст моћи хришћанске, нарочито католичке цркве и вековну борбу измећу папа и царева, борбу пуну драматичних епизода, крсташке походе — тај, по Робертсоновом изразу, „велелепни споменик људског безумља“ — који су први пут довели Исток и Запад у присан додир; многобројне ратове феудалних држава, који су углавном поставили политичке границе данашњих нација; јеретичке покрете и бурне устанке кметова против феудалног и црквеног јарма, крваве оргије феудалаца који су угушивали те устанке и дивљачки фанатизам попова, који су у пламену ломача и мучилиштима инквизиције угушивали и најмању манифестацију слободне људске мисли.

Иста та мрачна столећа материјалне и духовне владавине феудалаца видела су развитак градова, тога, по Марксовом сликовитом изразу, најлепшег цвета Средњег века;^[1] заметање по тим градовима нове, буржоаске културе, нових класа и нових облика класне борбе; велика географска открића, која су ванредно проширила интелектуални видик Европљана, и свирепе подвиге конквистадора у Новом Свету; политичке и верске борбе реформације, која је поткопала светску моћ католичке цркве: прве кораке капитализма. обележене пропадањем и пауперизацијом радних маса у славу „првобитне акумулације капитала“; буржоаску револуцију у Немачкој и Низоземској.

Средњи век није нам оставио у наслеђе само споменике феудалног насиља и монашког фанатизма, народне непросвећености и теолошко-сколастичке „мудрости“. Та, опште узевши, мрачна епоха оставила нам је и песничка дела у којима је народ овековечио свој геније, величанствене и огромне готске катедрале, чудесне, непоновљиво лепе уметничке и песничке творевине Ренесанса, прве успехе научне и политичке мисли која се тек почела будити и која је дала дуг низ великих људи и великих мученика, којима се поноси успомена напредног човечанства: родоначелници утописког социјализма Томас Мор и Кампанела; смели мислиоци Ђордано Бруно, Галилеј и Коперник; вођи и идеолози револуционарних маса, први весници тада још нејасне комунистичке идеје — Долчино, Џон Бул, Томас Минцер — сви ти и многи други људи, који су својим животом, радом, а често и мученичком смрћу припремали и убрзавали прогрес човечанства и његово будуће ослобођење од сваког мрака, угњетавања, насиља и патњи, сви они припадају Средњем веку.

Према томе, Средњи век дао је свој — и не мали — допринос општој ризници материјалних и духовних вредности, чијим су наследником већ постале радне масе земље победничког социјализма и чијим ће наследником у историски блиској будућности постати и трудбеници других земаља света.

Пре него што пређемо на проучавање Средњег века, потребно је да утврдимо, прво, шта нагони нашу науку да тринаест векова историје човечанства издваја у једну засебну историску епоху, другим речима, у чему је суштина Средњег века; и друго, зашто ми ту епоху називамо Средњим веком, откуда потиче појам „Средњи век“.

Почећемо са другим питањем.

Постанак појма „Средњи век“. Подела светске историје на стару, средњу и нову формира се још у XV-XVI веку, у доба Ренесанса. Хуманисти, први претставници у књижевности нове, све развијеније и моћније класе — градске буржоазије, почињу да своје доба издвајају као „ново“ доба, да га зближују са антиком и у исто време да му стављају насупрот доба које је овоме непосредно претходило, а коме су они дали назив „Средњи век“ (medium aevum). Док се савременост хуманистима XV—XVI века приказивала као „препород“ античке културе, дотле им се „Средњи век“ чинио као доба опадања културе, као време грубог феудалног варварства, дубоко непријатељског према новој култури. Та периодизација нашла је свог одраза код филолога XVII века, у њиховим погледима на историју латинског језика: по њиховом приказивању, после периода „чисте“, „класичне“ латинштине дошло је после пада Римског Царства и варварских најезди доба „искварене“, „варварске“, такозване „средње“ и „ниске“ латинштине (media latinitas, infirma latinitas).

Црквена периодизација. Трочланој подели светске историје на стару, средњу и нову претходила је подела историје на четири светске монархије које следе једна за другом: на асирско-вавилонску, међанско-персиску, грчко-македонску и римску; та је подела владала у Средњем веку и ослањала се на библију. Римска монархија замишљана је као последња; она је имала да постоји неизмењена до самог „краја света“. Тој црквеној периодизацији била је туђа идеја развитка; бог је поступно предавао власт над светом овоме или оном народу, а са постанком Римског Царства завршава се и тај процес смењивања монархија. Тада се учвршћује сталан и непоколебљив поредак, који ће остати све до краја света.

Периодизација историје у XVIII и XIX веку. Нова, трочлана периодизација, настала у доба Ренесанса, била је даље развијена у XVIII веку, код историчара и публициста „Просвећености“, који су је истицали као оруђе у борби против мрског им феудализма. Мало помало она је почела стицати опште признање и стављена је у темељ читавог буржоаског школског преда вања историје. За догађаје који чине хронолошке оквире „Средњег века“ обично се сматрала победа хришћанства у IV веку, или пад Римског Царства на Западу, који се обично датује са 476 г. — као почетак епохе Средњег века, а као њен крај — или пад Цариграда 1453 г., или откриће Америке 1492 г., или најзад почетак реформације у Немачкој — 1517 г. Епоха која долази иза тога сматрана је „Новим веком“; из те епохе издвајан је период после француске буржоаске револуције из 1789 г. као „најновија“ историја.

Марксистичко-лењинистичка периодизација историје. Прихватајући трочлану периодизацију опште историје са подразделима „стара“, „средња“ и „нова“ историја, марксизам јој даје нову садржину. У основи марксистичко-лењинистичке периодизације историје лежи претстава о историском процесу као прогресивном смењивању друштвено-економских формација или основних типова продукционих односа: робовласничког поретка, који се развио из поретка првобитне заједнице, даље феудалног и буржоаског или капиталистичког поретка, и најзад социјалистичког поретка, према коме је сва претходна историја само предисторија човечанства. Свака смена једног друштвено-економског система другим долази услед огорчене класне борбе, која налази свој завршетак у социјалној револуцији. Револуција ликвидира застареле продукциоие односе, који су сад постали кочница за развитак производних снага, и ствара нове, прогресивније продукционе односе.

Друг Стаљин је на Првом свесавезном конгресу колхозника-ударника следећим речима окарактерисао прелаз од робовласничке формације на феудалну: „Револуција робова ликвидирала је власнике робова и укинула ропство као облик експлоатације трудбеника. Али она је на место власника робова поставила феудалце и феудални облик експлоатације трудбеника“.^[2]

Епоха „Средњег века“ управо и јесте доба феудалних односа. У складу са тим марксистичко-лењинистичка периодизација узима за границу између Средњег века и Новог века догађаје који обележавају обарање феудализма у једним земљама Европе и почетак његове ликвидације у другим земљама — буржоаске револуције XVII-XVIII века.

Општи појам феудализма. Најпотпунију и најтачнију карактеристику феудализма дао је В. И. Лењин у свом делу „Развитак капитализма у Русији“. Он сматра да су за постојање феудализма потребни следећи услови:

„Прво, владавина натуралне привреде. Феудални посед мора претстављати аутаркичну, затворену целину, која се налази у веома слабој вези са осталим светом... Друго, за такву привреду потребно је да непосредни произвођач има средстава за производњу уопште и земљу напосе, шта више, потребно је да он буде везан за земљу, јер спахија иначе нема обезбеђену радну снагу... Треће, услов за такав систем привреде јесте лична зависност сељака од спахије. Када спахија не би имао директну власт над сељаковом личношћу, он не би могао да човека који има земљу и води своје газдинство — натера да ради за њега. Потребна је, дакле, „ванекономска принуда“, како каже Маркс кад карактерише такав привредни режим... Облици и ступњеви те принуде могу бити најразличитији, почев од кметског стања па све до сталешке непуноправности сељака. Најзад, четврто, услов и последица система привреде о коме је реч јесте крајње ниско и стереотипно стање технике, јер је вођење привреде било у рукама ситних сељака, притиснутих невољом, понижених личном зависношћу и духовном непросвећеношћу“.^[3]

У феудализму стоје једна наспрам друге две класе. Једна од њих јесте класа феудално зависних људи, или кметова, сељака, којима се доцније, са ницањем градова, придружио слој ситних градских занатлија. За разлику од античког роба, кмет је човек „кога феудалац више не може убити, али га може продати, купити. Напоредо с феудалном својином постоји индивидуална својина сељака и занатлије над оруђима за производњу и над својим приватним газдинством, заснована на личном раду“.^[4] „Ситна сељачка привреда и независни занатски рад... — каже Маркс — обоје делом чине основицу феудалног начина производње“.^[5] Наспрам ситног непосредног произвођача на селу и у граду, који располаже средствима за производњу и потребним инвентаром, стоји крупни земљопоседник-спахија: „С друге стране, — каже Маркс — наспрам њега стоји заправо само земља, као услов рада који се налази у туђој својини, који се издвојио у односу на њега и који је персонификован у земљишном сопственику“. ^[6]

Између те две основне класе феудалног друштва води се током читавог Средњег века огорчена борба. „Класна борба измећу експлоататора и експлоатисаних чини основну црту феудалног поретка“.^[7]

Феудализам претставља прогресивнији облик продукционих односа у поређењу с робовласничким друштвом. „Нове производне снаге траже да радник има извесну иницијативу у производњи и вољу за рад, интерес за рад. Зато феудалац напушта роба, као незаинтересованог за рад и потпуно неиницијативног радника, и више воли да има посла с кметом, који има своје газдинство, своја оруђа за производњу и код којег постоји извесна заинтересованост за рад, потребна да би се обрадила земља и феудалцу плаћало у натури од летине“.^[8] Кметови стоје изнад робова и у том погледу што су уједињени у сеоску општину; организација те општине (марке) даје им у руке снажно оруђе у борби против претераних претензија феудалаца.

Облик у коме се реализује феудална експлоатација, тј. присвајање туђег вишка рада или производа, јесте феудална рента, која се појављује у три облика: у облику радне ренте (или кулука), у облику ренте у производима (данка у натури) и у облику новчане ренте (данка у новцу). Иако се сви ти облици феудалне ренте обично појављују заједно, ипак је у разна времена свака поједина од тих ренти доминантна, преовлађујућа. Најпре је такав доминантан облик радна рента, затим натурална, и најзад новчана.

Сваки друштвени поредак обележен је и посебним, њему својственим обликом својине, који изражава владавину одговарајуће класе: робовласника, феудалаца-спахија, капиталиста. Главно обележје феудалне својине, којом се она разликује од античке и буржоаске приватне својине, јесте њена јерархична структура. Да би класа експлоататора могла реализовати ванекономску принуду према класи непосредних произвођача, морала се она ујединити, организовати. Јерархична структура земљишне својине у феудализму састојала се у томе што су сви земљишни сопственици били међусобно уједињени јерархиским односима, чинећи „друштвену пирамиду“ своје врсте. Изнад свих стајао је краљ, који је у најразвијенијим феудалним правним системима сматран за врховног сопственика целокупног земљишта у краљевини и од кога су „добијали“ земљу феудалци највишег ранга, магнати краљевине (војводе, грофови, барони). Од ових последњих „добијали“ су земљу феудалци нижих рангова — вазали и подвазали, феудални ритери. Основу те „пирамиде“ чинило је кметско и феудално зависно сељаштво. У вези са тим поседовање земље добило је услован карактер. Сама феудална својина (dominium) делила се у вези са тим на dominium directum и dominium utile, или другим речима — на врховну својину (proprietas) и поседовање (possessio), од кога се разликовало још и непосредно коришћење земље, дате на обраду (usus fructus).

У „Немачкој идеологији“ Маркс и Енгелс писали су о феудализму: „Јерархична структура земљишне својине и за њега (феудализам — Ред.) везани систем оружаних пратњи давали су племству власт над кметовима“.^[9] Карактеристичан моменат за феудализам претставља и веза између земљишне својине и политичке власти над становништвом које се налази на тој земљи. Сваки крупни феудални посед био је у исто време и најнижа политичка ћелија феудалног друштва, са сениором на челу, био је специфична државица своје врсте. Феудална држава узета као целина управо се и састојала из јерархиске скупине таквих „поседа-државица“.

Стадији развитка феудалног друштва. Феудално друштво у Западној Европи пролазило је у свом развитку кроз три основна стадија.

I. Доба раног Средњег века (од V до половине XI века) обележено је ниским нивоом развитка производних снага и отсуством поделе рада измећу града и села. Занатство се још не одваја од пољопривреде и не издваја из поседа и села. Готово неограничено влада натурална производња; свако газдинство производи за задовољавање својих сопствених потреба и потреба феудалца-спахије; постоји само размена вишкова производа.

Такав ниво друштвеног развитка настао је после пада Римског Царства, као последица револуције робова и варварских освајања. У току тог периода постепено се формирају по свим земљама Западне Европе феудални односи, у једнима још од IX века (Франачка држава), у другим нешто доцније (на пример у Немачкој или у Енглеској).

II. Доба процвата феудализма (од половине XI до XV века) обележено је повишењем нивоа развитка производних снага и поделом рада измећу града и села. Занатство се одваја од пољопривреде и концентрише по градовима, који ничу као посебни занатски и трговачки центри. Развија се трговина и образује слој ситних робних произвођача у граду и на селу. Класне противречности се заоштравају и акције радних маса против феудалаца добијају опаснији карактер по ове последње. Почињу да се формирају основне нације у Западној Европи. Државни поредак добија облик сталешке монархије, са замецима претставништва државних сталежа у облику парламента (Енглеска), државних сталежа (Француска), кортеса (Шпанија) итд.

III. Доба првобитне акумулације капитала и распадања феудализма (XVI-XVII век) обележено је заметањем и развитком капиталистичке мануфактуре у крилу феудалног друштва; све већим обеземљивањем сељака и пропадањем ситних занатлија, тј. одвајањем непосредног произвођача од средстава за производњу и његовим претварањем у „голи и незаштићени пролетаријат“ (Маркс); пљачкањем колонија, које је почело одмах после великих географских открића, и појачаном експлоатацијом домородачког становништва по новооткривеним земљама; брзим порастом трговине, која добија светски карактер, и банкарских кредитних операција; појачаном концентрацијом трговачко-зеленашког капитала, који продире и у индустрију. Даље се развија формирање западноевропских нација, које сада налазе в политички израз за своје јединство — у облику феудално-апсолутистичке националне монархије. Даље заоштравање класне борбе измећу владајуће класе феудалаца и антифеудалних елемената града и села доводи у низу европских земаља до експлозије буржоаских револуција, у којима главну покретачку снагу претставља кметско и феудално зависно сељаштво, а поред њега и градске плебејске масе; те револуције доводе до ликвидације феудализма и феудално-апсолутистичке државе.

Генеза феудализма. Развитак феудалних односа у Западној Европи дошао је после пада робовласничког друштва, као резултат револуције робова и варварских освајања, који су припремили услове за тај развитак. Код проучавања генезе феудализма потребно је испитати, с једне стране, кризу робовласничког друштва, која је довела до пропасти тог друштва, као и заметке феудалних односа који су сазревали у самом том друштву; с друге стране, потребно је проучити онај друштвени развитак кроз који су у то време пролазила разна племена такозваних „варвара“ — Келта, Германа и Словена, — који су заједно с разним романским и грчким народностима ушли у састав европских нација, образованих крајем Средњег века, и условили почетком Средњег века феудални развитак Европе.

Белешке

1. Види Маркс и Енгелс, Дела, т. XVII, стр. 784 (на руском).
2. Ј. В. Стаљин, Питања лењинизма. „Култура“, Загреб, 1947, стр. 395.
3. Лењин, Дела, т. II, стр. 140-141; види такође „Аграрно питање у Русија крајем XIX века“, т. XII, стр. 226-227 (на руском).
4. „Историја СКП (б). Кратки курс. „Култура“, Београд, 1945, стр. 145.
5. К. Маркс. Капитал, т. I. „Култура“, Београд, 1947, стр. 267, примедба 24.
6. К. Маркс. Капитал, т. III. Москва, 1936, стр. 699.
7. „Историја СКП (б)“. Кратки курс. „Култура“, Београд, 1945, стр. 145.
8. На истом месту.
9. Маркс и Енгелс, Дела, т. IV, стр. 14 (на руском).